Ljubomir Bandović : „Rađanje naše lične istine je bolno“

Lična preispitivanja, suočavanje sa sobom, sa svojim unutrašnjim demonima i tamnim stranama ličnosti, stalni konflikti ida, ega i superega, sloboda izbora, strasti i strahovi, rađanje psihoanalize, 3 istorijske ličnosti blistavog uma Jozef Brojer, Sigmunda Frojd i Fridrih Niče,– teme su sinoć izvedene odlične i duboke predstave „Kad je Niče plakao“, koju je po istoimenom kultnom romanu Irvina Jaloma režirao Goran Jevtić a realizovala UK „Vuk“ sa Kulturocilinom.

 

Znamenita ličnost Beča 19. vijeka, Jozef Brojer, ugledni neurofiziolog, psihijatar i začetnik psihoanalize, otkrio je da se neuroze mogu razviti iz nesvjesnih procesa i da simptomi nestaju kada su njihovi uzroci postali dio svjesnog uma. Brojera je sinoć igrao vrsni beogradski glumac, Ljubomir Bandović, koji smatra da se danas  malo bavimo sobom i da se zato ne poznajemo dovoljno:

Pa i kad dođemo blizu te spoznaje bežimo jer smo kukavice, jer nam taj naš mrak ne prija a možda bi trebalo da ipak bude naše utočište. Onda naš mrak doživljavamo kao horor film, kao nešto što nas plaši. Takođe ne koristimo bliske ljude da korigujemo sebe, ne slušamo njihove dobre namere, mislimo da je to lično, da neko želi da je pamentiji od nas a ovde nije pitanje pameti nego dolaska do istine. Rađanje naše istine je bolno, kao i radjanje bilo čega . A ako dovoljno boravimo u tom bolu, znaćemo da je to konstanta a da je život izbegavanje, podnošenje i prihvatanje te boli. I onda ta bol postane pijatna i zove se istina„.

Uloga profesora Jozefa Brojera je vrlo odgovorna i zahtjevna a Bandić je kasno ušao u pripremu predstave , zamjenivši drugog glumca:

Kratko sam se pripremao za ulogu, samo 15 dana pred premijeru, jer je nju kroz čitav proces radio kolega koji je kasnije otišao na drugi projekat. Fali mi taj proces, to razmišljanje , ja sam zanatski i kolegijalno sažmeo sve u sebe i treba mi 20 tak ili više igranja da bi ovo postala kompletno moja uloga„.

U vrijeme igranja predstave je, vrlo neprimjereno a u sklopu nenajavljenog događaja,  sa šetališta Pine dolazilo jako ozvučeno klapsko pjevanja, najave voditelja, sviranje harmonike, tako da je bilo veoma teško skoncentrisati se na ozbiljnu temu, kako glumcima tako i publici.  Teško je bilo i osjetiti njen puls :

Ovo je živ grad, posebno sad tokom leta. Nije ovo letovanje u vreme festivala , nego festival u vreme letovanja, a to jedno sa drugim baš i ne ide. Teško je bilo da osetimo puls publike jer je puno ometanja sa strane, glasova, neke muzike i pevanja . Ova predstava je verbalna i to je večeras od nas iziskivalo da podignemo lagu, da podignemo glasnost, a to je onda uticalo na istinitost i na slušanje, jer smo mi više brinuli da li se čujemo u publici, nego o drugim stvarima. Kad igramo u zatvorenim prostorima nemamo tih problema i publika uvek reaguje tamo gde treba. Večeras kao da je pola tih stvari otišlo u vetar i u ovaj „otvoreni krov“ . Ali mogu reći da nas je publika u Tivtu ipak pažljivo slušala i nagradila  aplauzom, iako to nismo očekivali, jer smo mislili da pola priče nisu ni čuli. Znači da je nešto ipak doprlo donjih , a pošto predstava ne nudi nikakve odgovore nego postavlja postavlja, smatramo da, ako je barem jedan deo publike izašao večeras nastavljajući razgovor o ovoj temi, onda smo uspeli i onda je to neka naša pobeda“, zaključio je Bandović.