Verica Rakočević : Crnogorka je otmena, snažna i svoja

Za 36 godina rada u modnom dizajnu, predstavljala se u Rimu, Petersburgu, Milanu, Solunu, Los Anđelesu, Moskvi, Nikoziji.  Fashion TV je  čak 72 puta prikazao jednu njenu reviju, RAI objavio dio u centralnom Dnevniku a La Republika je stavila na naslovnu stranu. Nakon Koko, Lu, Isidore i Fride – i Crnogorka ju je inspirisala za kolekciju. Gošća Radio Tivta je bila upravo Verica Rakočević.

Kako ste se odlučili da napravite ovu toplu, emotivnu i sofisticiranu priču baš o crnogorskim damama ?

Sasvim slučajno i to nakon što sam naletela na fotografiju sa Instagrama na kojoj su tri prelepe Podgoričanke, a po stilu bi rekla da je to negde 1960. i onda došla na ideju da, pošto imam puno klijenata iz Crne Gore a i ovdašnja publika koja dolazi na moje revije je posebno elegantna i stilizovana, napravim kolekciju inspirisanu ne ovim periodom sa slike, nego mojim viđenjem otmenosti, elegancije i dame. U njoj nema boja, sve je crno i belo jer je za mene to sinonim za prefinjenost i eleganciju, kao i ravna obuća koja dopunjuje modele. Za mnoge je takva obuća aseksualna ali ja smatram da je erotika i seksualnost u glavama žena a ne u njenim štiklama. Meni je to suština stila a i to malo boja u kolekciji koje daju razigranost i veselost je samo na obući i tašnama, jer je u prvom planu otmenost i elegancija.

Kakva to estetika definiše Crnogorku ?

Ja nisam neko ko laska ali sam više puta javno izjavljivala da sam prosto fascinirana Crnogarkama koje srećem ovde na revijama. Nikad nisam videla devojku sa ultra mini suknjom i dekolteom u isto vreme, već ako je gore otvoreno, dole je svedeno i obratno. Tako je to, barem što se Podgorice tiče, jer sam tu i najčešće. Znači, Crnogorka je žena s stilom, sa glavom i , malo ću sad laskati i sebi jer potičem sa ovih prostora, ovdašnja žena je vrlo snažna, samostalna i svoja.

Pamtimo doprinos koji ste dali stilizaciji srpskog kulturnog naslijeđa i njime osvojili Evropu i svijet. Kako Vam je to pošlo za rukom?

To je nešto čime se stvarnom ponosim. Nikad neću zaboraviti moju prvu Nedelju visoke mode u Rimu u vreme kada je naš ambasador bio Miodrag Lekić . Tada je u Rim došla kreatorka iz Srbije koja je mjesec dana ranije bila bombardovana . Moja kolekcija je bila inspirisana starom srpskom gradskom nošnjom a u to vreme je bila granatirana Gračanica. Zadnja scena na pisti je bila upravo ta oštećena svetinja koju je, kao maketu, nosila manekenka u rukama. Čudesna se stvar desila se kada je na sceni glumica Ramona Badesku u venčanici umesto bidermajera nosila slavski kolač, otkinula parče i ponudila ženi iz publike i tada su svi ustali na noge i puno ljudi je plakalo. Fashion TV je 72 puta prikazao tu moju reviju, RAI u centralnom Dnevniku takođe , a La Republika je stavila sliku sa revije na svoju naslovnu stranu.
Nakon te revije, radila sam i kolekcije bazirane na tradiciji starih srpskih zanata koji su postojali na Kosovu i uvek sam se trudila da sačuvam delove našeg kulturnog nasleđa. Bitno je da to mora biti urađeno na kvalitetan i umjetnički način kako ne bi ličilo na scenski kostim.
Jer ako sve to može da inspiriše za rad jednog Žan Pol Gotijea, Albertu Fereti ili brend Guči, iako nemaju dovoljno informacija o svemu , onda bi bio greh da mi to ne uradimo na pravi način i nikako ne bi trebali da se stidimo naše tradicije.

Pored stilizacije nošnje, veza, čipki, pletiva iz srpske tradicije, pamtimo i Vašu uspješnu afirmaciju opanka . Kako je modni svijet reagovao ?

Radi se o dve vrste opanaka, o onom našem klasičnom koji sam stilizovala samo u prepletaju i koji je imao neku ekscentričnu podlogu od drveta . U drugoj kolekciji inspirisanoj Isidorom Dankan htela sam da ubacim nešto što targetira moje podneblje, poput tkanica i opanaka.Zato sam za obuću stilizovala gumeni opanak koje mi je uradio Tigar Pirot. Ali kako su mogli biti samo crni, ja sam ih u ateljeu u Rimu auto lakom bojila u zlatne i lepila im štras. Nakon revije mnogi novinari su tražili da ih kupe, ali sam ih odvraćala objasnivši da će brzo puknuti jer su obojene samo za reviju. Svi su se čudili kako niko nije otkupio moju ideju da napravi zlatni gumeni opanak sa štrasom, što govori da u našoj mas proizvodnji nema sluha da se takve originalne ideje iskoriste. A samo godinu dana nakon ove moje revije postale su popularne gumene čizme u svim varijantama i ukrasima.

Uvjek su Vas za kolekcije koje ste radile inspirisale žene koje su bile harizmatične, hrabre ispred vremena. Od Fride Kalo, Isidore Dankan,Koko Šanel, Lu Salome, Čučuk Stane . Koliko ima Vas u svima njima?

Ma kako to moglo da zvuči ružno, ja prezirem prosečnost , ona mi banalizuje život. Nikada me za kolekciju nije mogla da inspiriše neka fantastična, a prosečna žena.Ona ne može da izazove neku emociju u meni, već žena koje je stvarno trčala ispred svog vremena, koja je u životu imala drskosti, hrabrosti i bezobrazluka, a u osnovi svega je njena enormna želju da bude samo svoja. Možda pronalazim nešto od svog karaktera u svima njima, daleko od toga da se poredim sa njima jer bi to bilo neskromno, ali zrno ludila svih tih žena sigurno postoji u meni. Zato sam očarana njima i pokušavam da njihove živote prikažem kroz modu , na svoj način.

Da li ste i modele Vaših kolekcija namijenili ženama koje su po mentalnom sklopu slične likovima koji su Vam bili inspiracija ?

Još kad sam počela da se bavim ovim poslom, moj fokus je bila inteligentna žena. Smatram da je atak na inteligenciju kad nekome date formulu kako da se obuče. I šta je to što će biti važno da obuče, kako bi ta osoba bila bitna. To je vređanje karaktera. Nije tajna da većinu muških kreatora svetske scene – žene ne interesuju,već muškarci. Ali to je svakoako stvar opredjeljenja it u ništa nije sporno. Ali kad ih malo psihološki izanalizram vidim da mnogi od njih u suštini preziru žene. Jer razgolićena žena koju oni oblikuju , žena kojoj se kao glavni aduti nude otvorene noge, grudi i zadnjica, zapravo je ponižena žena. Ne uzima se u obzir njena svest i inteligencija. Jevtuševski u svojim knjigama kaže da žene to žele a ja dodajem da pametne žene sigurno to ne žele. Jer skrivena erotika rađa mnogo dublje i kompleksnije partnerske odnose i iz te vrste erotike se rađa i kvalitetniji seksualni život.
Nikad nisam kreirala jako otvorene, erotične i ekcentrične modele, upravo zato što cenim žene. Moje kolekcije imaju drugačiju poruku , neku dozu romantike koja ide u korak sa vremenom a ipak imaju tu neku pomerenu posebnost. Moje modele sigurno neće nositi niti pevačica sa estrade, niti neka sponzouša ili neka prosečna žena- domaćica, nego one žene koje su potpuno svesne svog bića, svoje uspešnosti , žene koje pomeraju granice.

Koliko je ono što nosimo na sebi ogledalo našeg unutrašnjeg bića ?

Ne kaže se slučajno da odelo ne čini čoveka, ali govori o njemu. Govori na način na koji pulsira njegova energija i njegovo biće. To nikako ne znači da po nekom opštem ukusu neko mora biti savršeno obučen, on mora da bude svoj, da ima svoju individualnost. Uvek sam govorila, ne znajući da je to svojevremeno izjavila i Koko Šanel, da je najgore što može jednoj ženi da se desi to da njena haljina ide ispred nje. U prvom planu uvek mora da bude karakter i stav, a tek onda ono što ona nosi na sebi.

Da li to znači da osoba sa stilom mora biti autentična i svoja jednako koliko i realizovana i osvešćena ?

Da, naravno jer onda budete ispunjeni, svoji ali i objektivno svesni svojih mana i kvaliteta i trudite se da mane ispravite i vuizuelno sakrijete, a kvalitete stavite u prvi plan Ali ne sa namerom da ostvarujete dobar utisak, već prosto da imate ste zadovoljni sobom.

Kako vidite trag koji ste za ovih 36 godina rada ostavili u modnom dizajnu bivše Jugoslavije?

Moje ambicije su veće od ovoga, ali sam izgleda imala pogrešnu procjenu. Jer biti poznat kod nas je vrlo lako, dovoljno je da znate da gledate u dlan ili se malo više razgolitite. To što sam ja radeći ovaj posao postigla enormnu popularnost, ne smatram bitnim kvalitetom za sadržaj moje ideje o tome kako posao treba da se radi. Da se on radi ozbiljno, ukoliko niste u sistemu i klanovima, je apsolutno nemoguće i to sam kasno shvatila, ali nije mi krivo jer je sloboda neprocjenjiva.Moram da kažem da sam mnogo više realizovane materijalnosti očekivala ali ne mislim tu na bukvalno materijalnu dobit, jer da sam tako gledala onda ne bi pravila reviju koja košta recimo 40.000 eura nego bi je radila sa 5.000 a ostatak stavila sebi u džep.Koliko god da mi je, sa jedne strane, krivo što to nije uišlo u pravcu mega razvoja koji bi se materijalizovao sa druge strane mi je to , paradoksalno, i drago zato što što je neko dete u mene ostalo da čuči koje hoće da ide dalje i koje misli da za početak nikad nije kasno.

Kad bi moj trag u modnom dizajnu služio za nauk nekome to bi bilo dobro. Važno je pomenuti da sam ja izlagala u Rimu, Petersburgu, Milanu, Solunu, Los Anđelesu, Moskvi, Nikoziji. To su bili gradovi koji su zapamtili da se desila kolekcija koja se zvala mojim imenom. Desilo se i to da je 1993. na mojoj reviji prvi put u Srbiju došao neki svetski top model, 1977. sam izdala svoj prvi parfem, kasnije drugi, pa moje kreme, pa učešće na tri Nedelje visoke mode u Rimu. Važno je reći i da sam uvela neka pravila na mojim revijama kao npr. to da sponzori moraju da shvate da ne daju novac da bi nekom nešto poklonili , već da je to poslovna transakcija u kojoj se nešto daje i nešto dobija i da oni ne mogu da sede u prvim redovima revije, nego novinari koji moraju da budu tu da bi dobro videli i nešto napisali o reviji . Moj ceo put je pozicioniran u tome da probijam barijere, da stalno istražujem i na momemnat me to rastuži a onda mi vrlo brzo dolazi imput da krenem dalje, u novi projekat, da se nešto novo desi . Moja porodica mi kaže da je ono što sam uradila dosta veliko jer sam ga uradila sama, ali ja ipak mislim da je ipak moglo mnogo više.