Molijer i drugarica

Ristanovski – Ja verujem u pozorište

                                                                                                                            Piše Marijana Mišić Škanata

Nikola Ristanovski sinoć je ponovo igrao na Purgatorijama, gdje ga pamtimo i iz prethodnih izdanja u ulogama Pjesnika u regionalnom projektu „Odisej“ , te Leona Glembaja u „Gospodi Glembajevima“ Ateljea 212. Tada nam je rekao da posebno voli ljetnje festivale, mada ga malo zbunjuju, jer čovjek ne zna da li da radi, ili da se opusti. U sinoćnjem gostovanju sa „Životom Molijera“ i Makedonskim narodnim teatrom iz Skoplja, noseću ulogu slavnog pisca i glumca Molijera Ristanovski je iznio s lakoćom a snažno, bravurozno prelazeći iz komične u tragičnu dimenziju njegovog lika.

Na samoj pozornici, dok su scenski radnici rastavljali i nosili ostatke malopređašnje čarolije, Ristanovski nam je prenio svoje utiske o toj večeri i o drugim temama teatra.
„Već smo navikli da vas gledamo na ovom festivalu. Kako se osjećate na ovoj sceni?“
-U principu Crna Gora mi je već odavno prirodna sredina, s obzirom na količinu odigranog ovdje, a to se odnosi i na Tivat, naravno i na ovu pozornicu. Sasvim normalno, to je baš jedna prirodna situacija.
„Vi inače igrate godinama u regionu, a ova predstava po Bulgakovu i u režiji Aleksandra Popovskog od svoje premijere u aprilu 2012. takođe je dosta igrala u regionu. Koliko ste vi zadovoljni reakcijama publike?“
-Ova predstava ima neki svoj život u regionu, gostovala je dosta, igrala je u Beogradu, Zagrebu, Rijeci…Sad smo se vratili sa festivala u Turskoj. Nekako se sama predstava nepretenciozno izborila da proširi svoj prostor igranja. Lepo je to kad predstava igra u nekoliko sredina, jer čovek onda preispituje komunikaciju predstave, koliko toga je ispravno što radimo, koliko toga zaista razmenjujemo sa publikom. Zdravo je za predstavu da se ona igra ispred različite publike, čak i različitog govornog područja. Za mene je to izazov, provera realnog stanja predstave. Generalno imam utisak da predstava komunicira. Zaista sam srećan kad osetim da publika učestvuje. To je meni jedini razlog zašto bih se bavio pozorištem!
U predstavi ima i muzike, zapravo izgleda kao neki preokret na kraju kad pjevate Bouvijevu kompoziciju „We Can Be Heroes“, barem na prvi pogled?“
-Dobro, naizgled nema razloga da Dejvid Bouvi bude povezan sa Molijerom i Bulgakovim, ali varamo se! Ja mislim da ima nekoliko stvari u istoriji muzike, koje su veoma povezane suštinom svega. Nekako smo intuitivno došli do nekog oslobođenja kad smo razmišljali o kraju predstave. Osetio sam da to možda najtačnije izražava ono što osećaju svi oni, koji zapravo vape za slobodom, na sceni i van nje! Mislim da toga ima u Bouvijevom tekstu, a on je generalno veoma pozorišan tip!
Kao da želi da potrdi bar nešto od izgovorenog, zavjesa ove predstave u predstavi skoro da je pala na nas, pa je razgovor, uz malu zadršku, nastavljen.
„Predstava govori o slobodi umjetnosti, što je za vas koji igrate, sigurno veoma važno?“
-Veoma je, može sada da nam se desi da ispadnemo pretenciozni, ali veoma je važno, ponekad je pozorište veoma važno! Ne kao život, ali nekad je pozorište zaista katalizator!“
„Što je pozorište u 21. vijeku?“
-Teško je to reći u jednoj rečenici, ima mnogo vrsta pozorišta! Zapravo je sve pozorište, to nam je poznata sentenca! Čini mi se i to sam puno puta govorio, da jedan dio pozorišta postaje neka mala Nojeva barka, gdje se još uvijek ljudi trude da pronađu odgovore na neke jednostavne stvari, neke elementarne stvari, kao što su ljubav i kreativnost, pitanja slobode izraza, dakle neka mala laboratorija, koja na veoma direktan način analizira neke ljudske osobine, koje su zapravo najvažnije u svemu. Ja sam od onih, koji nažalost još veruju u pozorište! Nemojte mene ništa da pitate!
„Sa Molijerom gostujete još negdje, ili ovime završavate sezonu?“
-Do septembra, to je sve, a od septembra ne znam tačno plan, nisam pitao! Ja ću do tada malo da odmorim, pa će mi onda dati plan!“
„Što vas lično očekuje od jeseni, kakve su najave?“
-Očekuje me predstava „Maestro i Margarita“…
„Opet Bulgakov! I opet u Skoplju?“
-Da, opet, postaje jako aktuelan! Veoma je zahvalno raditi velike autore i mislim da to treba raditi, ne znam zašto bismo drugačije, odnosno ne valja gubiti puno vremena sa nevažnim stvarima. Veliki su veliki i treba im posvetiti pažnju, a čini mi se da su ponešto i rekli! Kako stvari sada stoje, radiću Bulgakova u Skoplju, a Čehova u Beogradu. Toliko za sada znam, a i ne raspitujem se puno, da me ne uhvati panika koliko toga imam u planu!
Scena još uvijek u fazi raspremanja, a poslednja glumica iz ovog, mahom mladog ansambla, napušta garderobu. Našeg gosta čekaju prijatelji na piću, a mi čekamo sledeći teatar.