Prof. dr Dijana Lazić Puškaš: „Veština terapeuta je odabrati pravu terapiju i steći poverenje pacijenta“

Gošća „Radio suncobrana“ prof. dr Dijana Lazic  Puškaš je završila medicinski fakultet u Beogradu gde je i  doktorirala. Na fakultetu  za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u tom gradu je predavala  4 predmeta i bila direktor više specijalistčkih   psihijatrijskih klinika u Srbiji i Beogradu. U domaćim i stranim časopisima je objavila više od 50 radova iz neuropsihofarmakologije, što joj je i uža specijalnost. U knjizi svjetskih naučnika Oxford university profesorka je među najboljih neuropsihijatara u Jugoslaviji. Iskustvo je podijelila sa našim slušaocima ali je prije toga pohvalno govorila o Tivtu u kome ljeto provodi već nekoliko godina:

Jako mi je lepo. To je grad koji jako volim, zahvaljujući suprugu. Tivat mi je bio nepoznat dok mi on nije otkrio čari i stvarno je divan grad i stvarno mi je drago što, kad god dođemo, sve je lepše i lepše i uređenije. Nekadašnji problemi se prevazilaze, vidim da se ljudi trude da sve bude čisto. Nema više pikavaca, konzervi, kesa, svega onoga što je bilo ranije. Sad je sve mnogo, mnogo čistije, ljudi se ponašaju pristojnije. Nema više onih vika, dovikivanja. Čini mi se da je svet došao ovde i da su se ljudi, domaćini prilagodili tome jako lepo. Tako im je ponuđena varijanta da budu blaži, nežniji, gostoljubiviji, sve ono što pravog domaćina i krasi. Hvala vam puno na gostoprimstvu i svaki trenutak mi je ovde baš lep“, ocijenila je dr Lazić Puškaš.

Dugogodišnja praksa je pokazala da smo prije bili „tvrđi“ narod i postojalo je mnogo nevidljivih ljudi kada je psihičko obolijevanje u pitanju. Svog bolesnog člana porodica je sklanjala kako nebi bio na vidiku drugih ljudi, da porodica nebi bila stigmatizovana. Profesorica dr Dijana Lazić Puškaš kaže da je to karakteristika i drugih podneblja. Tek kasnije slučajno saznate da je osoba, duševni bolesnik ili mentalno zaostala osoba u nekoj kući živjela 30 ili 40 godina a da osim članova porodice, niko drugi nije znao.

Sva sreća, vremena su se promenila. Postajemo svesni da je i duševna bolest itekako bolest. Koliko god može da oboli telo toliko može da oboli i duša. Pacijenti naši misle da su samo oni stigmatizovani, obeleženi, žigosani. Ali, stigmatizovani smo i mi jer nije baš retko čuti da i mi imamo neke psihičke probleme. Svaki stoti na planeti ima šizofreniju a to je nešto na što ne možemo uticati, bio rat – ne bio, bila glad – ne bila, bila pandemija – ne bila. Čak mi se čini da se u vanrednim situacijama ljudi sa takvim psihičkim bolestima bolje snalaze jer oni inače žive u nekom svom svetu koji je pun opasnosti, tako da nekako oni čak i bolje funkcionišu. A mi, u suštini, mnogo češće oboljevamo od depresije odnosno prepoznajemo je više i trudimo se da je lečimo i zaista postižemo izvanredne rezultate. Veština terapeuta je da odabere adekvatnu terapiju i poverenje pacijenta da prihvati tu terapiju i učestvuje, da svoj doprinos lečenju“, ocijenila je dr Lazić.

Ta pozitivna komplijansa, odnos pacijenta prema liječenju, odnosno da li se pridržava dogovora o redovnom uzimanju lijekova u propisanoj dozi, da li redovno odlazi na zakazane kontrolne preglede je izuzetno važna u procesu liječenja. Prema riječima dr Dijane Lazić Puškaš biljezi se mnogo stanja panike, PTSP sindroma, raznih akutnih reakcija na stres, podložnost samoinicijativnom liječenju od stresa uzimanjem alkohola, psihoaktivnih i drugih supstanci. Dešava se tako da se liječeći od jednog straha razbole od druge bolesti izuzetno teške za liječenje.

Poslušajte šta prof. Dr. Dijana Lazić Puškaš kaže o trenutku kada je neophodno potražiti pomoć stručnjaka, upotrebi lijekova i podršci porodice u procesu oporavka.