Omar Tursan: Kad kažeš sirće i šećer

 “Moja mama je imala predosjećaj o ovom mjestu, u koje se zaljubila na prvi pogled. Poslije toga, nije mi bilo teško da dođem, jer mi je sve opisala toliko dobro, pa sam se i sam našao tu poslije nekih godinu dana.”

Omar Tursan, mladi ugostitelj iz Istanbula tako započinje svoju priču o dolasku u naš grad u kome gotovo godinu dana drži “Big Bite (Veliki zalogaj) Burger and Bar” na Trgu kulture.

Svoju priču nastavlja ovako:

Nikada nisam razmišljao o ovom mjestu, a ona mi je jednog dana rekla – to je fantastično mjesto, rentirala sam ti prostor da vodiš i sada moraš da dođeš! Tako sam došao. Ali, bez žaljenja, to je to!

Krajem jula prošle godine smo otvorili, nije bilo baš zgodno vrijeme, nismo imali osoblje, mama je pomagala oko konstrukcije, ja sam farbao i napravio sam i sam dio prostora, bilo je teško, kao i svaki početak, ali je bilo i zabavno. Za sada je odlično!”

Omar ima dva starija brata, a jedan od njih je dizajnirao “Big Bite”:

Moj srednji brat je uradio unutrašnji dizajn. To mu je bio prvi posao i zahvaljujući njemu, prostor, čini mi se, izgleda veoma dobro.”

Tursan je završio studije gastronomije u Istanbulu:

“Studirao sam četiri godine kulinarsku umjetnost i gastronomiju u Istanbulu, a to je vezano za slavnu međunarodnu školu Le Cordon Bleu. Imali smo časove i časove kulinarstva, ekonomije, biznisa vođenja restorana. Ne mogu da kažem da mi je bilo lako da započnem novi posao, ali imao sam bliska iskustva, radio sam slične poslove, i to više u inostranstvu.

Radio sam u mnogim drugim zemljama, Danskoj, Španiji, Tajlandu, Japanu…I sad sam ovdje.”

-Kako je bilo doći ovamo iz Istanbula, koji je ogroman kosmopolitski grad?

To ima svojih uspona i padova…Kad sam došao, izgledalo je kao da neću imati šta da radim… A onda udahneš duboko, shvatiš da si pobjegao iz te velike gužve u ovu ljepotu i onda i u svom umu složiš kockice da je trebalo da odeš iz tog haosa u Istanbulu i shvatiš kako bi sve trebalo da bude i kako ljudi žive ovdje, koliko su srećni i zašto ne biti dio svega toga.

Puno je ljudi došlo iz Turske u Crnu Goru poslednjih nekoliko godina uglavnom zbog visokih taksi tamo, ali ne samo zato, najviše zbog toga što se umore zbog situacije u Turskoj. Požele da žive drugim životom, kao što je i Elif, koja radi u našem lokalu, kao i njena sestra. One žele da imaju ljepši i mirniji život. “

-Zanimljivo je da u ovoj ulici, u kojoj vi imate lokal, tri mjesta drže ljudi iz Turske, pa bi umjesto Trg kulture mogla da se zove Turska ulica…

To zvući ironično Turska ulica umjesto Trga od kulture, ne želim da promovišem nešto, to je trenutna situacija…Nadam se da to neće nikoga uvrijediti…Trudimo se da bude živahno.”

O ovdašnjem mentalitetu, druželjubivosti i komunikaciji s ljudima, gostima lokala i uopšte Omar konstatuje:

“Iskreno, volim ljude ovdje i veoma su druželjubivi, a posebno kad primjete da se trudiš da se adaptiraš, onda postaju naročito prijateljski nastrojeni i prijatni ljudi. Moram da kažem da im na prvi pogled nije jasno šta radimo ovdje, zašto smo tu, jer dolazimo iz Turske, a neki ljudi odavde idu u Tursku, da studiraju, ili da rade.. Zato me često pitaju – Što si napustio Tursku i došao ovdje? Onda ja nastojim da im objasnim da pokušavam da se prilagodim ovdje i na jezik. Pokušavam da naučim jezik! Doduše, ne previše uporno, ali nastojaću ubuduće…

Kad vide da nisam ovdje samo da bih napravio biznis, u kapitalističkom smislu, već i sa određenim emocijama, sa srećnim stanjem uma, onda su naročito  prijateljski nastrojeni i to je fantastično. Nadam se da će i dalje ići dobro. Iskreno rečeno, nisam proveo mnogo kvalitetnog vremena ovdje, jer smo otvorili lokal, pa je trebalo puno raditi. Ali, poslije malo vremena, vjerujem da ću stvarno moći ovdje da živim. I sada mi je zabavno, pa onda mogu da zamislim kako će mi biti za godinu dana…”

-Kada govorimo o jeziku, moramo spomenuti da imamo puno turskih riječi u našem jeziku. To sigurno olakšava stvari?

“Da, naročito u kuhinji kao sirće, šećer, to je za mene bila otprilike glavna prednost. Sve je isto!

To je stvarno kul, to nas zapravo povezuje! Mislim da je to ono što nas čini sličnim.”

Nezaobilazno u situaciji pandemije, razgovor završavamo pitanjem o turizmu nakon korone:

“O, biće potrebno vremena, to je neizbježno, ali najbolje što možemo da uradimo je da se uzajamno podržimo i da se nadamo najboljem. Ne bih želio da kažem nešto dramatično, jer znam ljude koji su, mislim svi su pomalo ogorčeni zbog situacije…Mislim da nadajući se najboljem i pokušavajući to da uradimo, uz pozitivno stanje uma, možemo nešto i da postignemo, naravno pod uslovom da smo bezbjedni…

Jer, u ovome smo zajedno, to je glavna stvar. U svijetu se obično u određenom momentu ljudi okreću jedni protiv drugih zbog ratova i raznih drugih odnosa, ali u ovom momentu imamo jednog zajedničkog neprijatelja! Zato treba da smo ujedinjeni. Znam da zvuči veoma humanistički, možda i pomalo dosadno, ali mislim da je tako i da ćemo tako da pobjedimo ovu stvar.”

Aludirajući na stihove popularnog hita “I’m Only Human After All”, koliko god da zvuči kao kliše, osjećamo u humanosti dobar prostor za utjehu, ili za pokušaj da ono ljudsko zaista i ispunimo, jedni uz druge.