513180 avlija-foto-promo orig

Nikola Tomašević: Ovo je ozbiljna tema a projekat – vrsta eksperimenta

Plesna predstava „Prokleta avlija“ nastala u ko­pro­duk­ci­ji Gra­da te­a­tra, be­o­grad­skog Na­rod­nog po­zo­ri­šta i Na­ci­o­nal­ne fon­da­ci­je za igru iz Be­o­gra­da, u re­ži­ji Ne­boj­še Bra­di­ća, ko­re­o­gra­fi­ji Da­ne Ru­ten­berg i sa muzikom Zorana Erića, odigrana je na velikoj sceni tivatske Ljetnje pozornice i pokazala da je moguće savšenu prozu i književni stil velikog nobelovca, Iva Andrića, tumačiti plesom, koji je kao preduslov zahtjevao barem približnu savršenost.
Jedan od onih koji je to ilustrovao na sceni je mlad, talentovani baletski igrač Nikola Tomašević, koji je svojski branio izražajnost i moć svoje profesije.

Prisustvovali smo prvom plesnom „čitanju“ Andrićeve Proklete avlije. U kojoj mjeri je to bilo hrabro i izazovno ?

 

–  Bilo je jako teško inerpretirati Andrića korz pokret, ali je to bio i izazov. Ja sam imao još i tekst koji govorim na početku i na kraju predstave i onu čuvenu rečenicu „Nije ovo sve i nije zauvjek.“ Svako od nas ima svoju Prokletu avliju pa se nadam da smo mi pokretom uspeli da dočaramo atmosferu romana Prokleta avlija, koja je teška i ima puno teskobe. U tekstu ima onaj deo : „Da mi je da pobjegnem od ovog ludila i teskobe“. Svako je ima, bilo da je to grad u kome živimo, partnerska veza koju ostvarujemo ili porodica u kojoj smo. Zanimljivo je igrati ulogu Karadjoza kroz savremeni pokret, naći za njeg pravi plesni izraz, ali tako da to ne izgleda lepo, već malo pomjereno, ruralno, da njegov pokret zapravo bude neestetski i težak. To je zanimljiv proces kao i to što smo prvi put uz koreografa imali i reditelja, odličnog Nebojšu Bradića. Naša turneja se zvaršava u Tivtu, nakon obidjenih 15 -20 gradova kroz Srbiju i Crnu Goru, a u novoj sezoni idemo za Kinu. Predstava se razvija, živi, dolaze novi igrači koji žele da igraju u njoj i mi smo zaista zadovoljni.

Koliko je neverbalni jezik, jezik igre, moćno sredstvo izražavanja u čitanju Andrićevih poruka ?

–  Zaista je moćno i snažno sredstvo i daje novu dimenziju izražavanja, omogućava saopštavanje nečega što je u te Zavisi od toga sa kakvim očekivanja dolaze. Mnogi misle da će vidjeti light priču bele labudice i partnera u belim helankama. Ovo je savremeni balet a priča je teška. Za ovu pedstavu ne treba da ima nikakva očekivanja da će se uživati u lepoj baletskoj bajci, ovo je teška, surova priča a upravo tu je i ta umjetnička lepota. Njen naziv je Domestic, znači domaća tema , koja je ozbiljnije štivo a ovaj projekat je vrsta eksperimenta.

 

U predstavi ima puno tamnih valera, mračnijih nego u romanu, ali i dosta poetskih momenata .

–  Sve je odredjeno time kako Karadjoz i Ćamil doživljavaju četiri zida i shvatanja ko je tu zatvorenik. Od toga da li se treba prepustiti osjećaju zatvorenosti ili uživati u , možda, posljenjim trenucima života i pustiti da se desi neka lepa emocija i lirski trenutak. Treba živeti ovde i danas i u najtežim trenucima pustiti da lepša strana stvarnosti prodje kroz nas.

 

Kako ste prikazali osjećaj krivice zbog pasivnosti i mirenja sa datošću, zbog mirenja sa ograničenjima a kako naznaka ličnih pobuna ?

– Što se mene ično tiče, moja Prokleta avlija je država u kojoj živim, ne baš u onom najtežem smislu, već u trenucima kada shvatam da u njoj nemam mogućnost da normalno živim od onoga što volim da radim i čime se profesionalno bavim. Kada izgovaram početni tekst na sceni ja razmišljam o tome kako bi želeo negdje da odem ali ipak završavam sa dozom optimizma „Nije ovo sve i nije ovo zauvek, neke stvari će se promjeniti“. Ali kad završim ovaj tekst, svetla se gase, ostajemo u mraku i Ćamil me svojom kosom bičuje, vraćajući me u realnost. Kao da poručuje, ništa se neće promjeniti, ostaće ovako kako je, jer je ovo Balkan. Dakle, ja želim da se završi u optimističnom tonu ali je uvjek tu neko sa sa strane koji nas vraća u surovu stvarnost . Kao što naši ljudi nisu navikli na previše sreće, boje se kad toga, smatrajući da ne može dugo da traje i da će se vrlo brzo sve okrenuti na gore.

 

Govorimo više ograničenosti i zatvorenosti spoljašnjeg prostora koji nam je dat i koji nas odredjuje. Šta je sa onom unutrašnjom tjeskoba koja dolazi od limitiranost samog karaktera ?

– Jako teško jer nas je šestoro na sceni i ako nismo dobro povezani i kompaktni nećemo moći da dočaramo pravu potrebnu atmnosferu. Važno je sve, počev od onih intimnih trenutaka kada dobru ilu lošu koncentraciju pročitamo u očima kolege, jer ukoliko jedan od nas ne funkcioniše u potpunosti, ekipa neće moći da da maksimum. Zato se medjusobno dopunjavamo, kako bi pravilno preneli poruku i dajemo svoj maksimum. Evo, u žaru igre se sada jedan kolega povredio i hitna pomoć ga je povela. To govori o našoj posvećenosti i predatosti ovoj predstavi.

 

Ovo je zaista snažna, efektna ali i iscrpljujuća koreografija za koju je neophodna savršena fizička pripremljenost. Duetske priče Karadjoza i Ćamila su scene za pamćenje.

 –  To je jako surov duet sa mojom dragom partnerkom Milicom Jević, koju u tim scenama ne držim za ruku već sve vreme za kosu i to je najteži deo igre. Zahteva moju veliku odgovornost i medjusobno poverenje i preko 100 posto. Ako nemam potpunu koncentraciju, lošim podrškama i neadekvatnim pokretima, mogu ugroziti njenu karijeru zbog eventualnih povreda. No upravo zato se čovek može osetiti kao pravi umetnik, kad u tim uslovima i pod tom velikom odgovornosti, ostvaruje jednu vrednu plesnu umetničku priču, duet kakav se retko sreće na ovim prostorima.

 

Radili ste sa poznatom koreografkinjom Danom Rutenberg. Koje su to specifičnosti izraelskih koreografa i njihovih plesnih koncepata ?

–  To je fizički teatar po kome su postali prepoznatljivi ali ono što mi se ne dopada je to što su koreografi danas postali zvezde, mnogo veće od samih izvodjača, baletskih igrača. Primat i sve zasluge pripadaju samo njima, verovatno zato što inače ima malo predstava a popularisanjem koreografa se obezbedjuje dalja produkcija. Izrael je zemlja dobrih koreografa ali ne i igrača ali od njih se može naučiti puno toga, brzi rad, disciplina, pomeranje svojih izražajnih granica.