nesa mala

Nemanja Radulović: Scena mi daje slobodu i moć da se izrazim kroz druge dimenzije

Prozivali su ga čudom od djeteta, violinistom vatrenog stila, čarobnjakom, medjunarodnim otkrićem godine, vještacom na violini, pravim nasljednikom Paganinija čiji čak ima i stas i na koga liči na portretu koji je uradio Kastilj Blay, 1831.
Tako kazu za Nemanju Radulovića, jednog od najekspresivnijih svjetskih virtuoza na violini. A mi dodajemo da nas je u razgovoru osvojio skromnošću, jednostavnošću, neobičnom nježnošću i umjetničkom toplinom.

Nije nas prevarila ni crna, rokerska scenska garderoba, ni martinke na nogama, ni duga, kovrdžava kosa.

 

 

Koliko je tekst New Jork Time u kojem ste prozvani pravim naslijednikom Paganinija bio za Vas obavezujuci a koliko podsticajan u daljoj karijeri ?

Iskren da budem ja to i ne čitam. Da, čuo sam za te ocene, hvala im, i to je to. Znam da je to etiketiranje bitno medijima i organizatorima koncerata ali mene to ne opterećuje i ne bavim se napisima po štampi . Ono što je meni bitno je da moja ljubav prema muzici i sceni bude uvek aktuelna i da dugo traje.

 

Kada se dogodila prva ljubav imedju Vas I ovog divnog instrumenta ?

 

U sedmoj godini u Nišu. Potom odlazimo za Ćupriju ubrzo i za Beograd, kod profesora Mihajlovića. Ali, prava ljubav se pojavila kada sam prvi put bio na sceni. I sada mi se vraća taj divan, uzbudljiv osećaj, kako je sve izgledalo,kakav je bio adrenalin i sve ostalo. Taj nastup mi je prošao veoma brzo, iako je trajao 30 minuta. Tada sam poželeo da se opet vratim na scenu.

 

A svjetske scene su Vas sa oduševljenjem prihvatale .Od Karnegi hola u Njujorku, preko Berlinske filharmonije do Santorija u Tokiju. Koju još scenu niste pokorili ?

 

Meni je svaka scena draga i ja ne volim da nabrajam zvučna imena. To su ipak samo neke činjenice koje su važne jedino na početku karijere. Posle ne pravite razliku. Ja ne pravim razliku ni izmedju ljudi, rasa, seksualne orijentcije, muzike, kompozitora. Više volim da pričam o životu, ljubavi, humanosti i porodici. Radujem se životu, volim ga i to mi je najbitnije.

 

Da li je za Vaš uspjeh bilo presudno to što ste bili najmladji student u istoriji Konzervatorija u Parizu i što ste sa samo 16 godina završili posdiplomske studije?

 

lepaU Parizu je bilo zaista interesantno za mene, potpuno nova sredina, drugi profesor kod koga sam naucio dosta novih stvari u odnosu na predhodnog, beogradskog, profesora Mihajlovica i svestan sam njegovih kvaliteta. Patris Fontan Ros je imao sasvim drugaciji pristup u radu sa mnom i otvorio mi mnoga nova vrata za koja nisam znao da postoje. Saradnja sa njim u Parizu ostace mi u najlepsem secanju. I dan danas se sretnemo, ponekad i sviramo zajedno, kao nekad. Pored casova violine, od njega sam dobijao i casove o zivotu, ljubavi, umetosti koji me i dan danas motivisu za zivot.

 

Da li je 14 godina života bilo pravo vrijeme da se otisnete u svijet ili je bilo prerano za velike promjene ?

 

Mislim da je to bio pravi trenutak za moju pricu i pricu moje porodice. Nakon bombardovanja 1999. odlucujemo da krenemo dalje. Imao sam zaista posebne i specificne roditelje za to vreme, koji su bili za te promene i drzali smo se zajedno, sa mojim sestrama, sve vreme.

 

Jedna neobična priča o broju 18, dovela Vas je do prestižne nagrade Jozef Joakim . O čemu se zapravo tu radilo ?

 

To je zaista bilo veoma čudno. Na tom takmičenju u Hanoveru, 18. oktobra, bio je moj 18.rodjendan, svirao sam u 18 sati i sedio na stolici sa brojem 18. I tada sam dobio tu nagradu.

 

Da li je tajna Vašeg uspjeha u potpunom predavanju i posvećenosti muzici ? Na momente nam se čini da na toj sceni proradi Vaš Alter ego, dosta različit od ovog koga upoznajemo u razgovorima i intervjuima.

 

Uzivam u muzici svim svojim bicem, kao i na sceni. Ona je za mene jedna magicna kutija koja mi dopusta da budem onakav kakav inace mozda i nisam u obicnom zivotu, daje mi slobodu da ispoljim sebe kroz razne dimenzije. Imam utisak da svi umetnici na sceni postaju madjionicari koji nam docaravaju neke nove i drugacije svetove.

 

nemanjaDa li je Vaš atraktivan, pomalo rokerski scenski nastup uz male koreografije, radjen „sa predumišljajem“ ili je rezultat zanosa i instinktivnih i intuitivnih kretnji ?

 

I jedno i drugo. Neke stvari se odlicuju na probama ali u trenutku stvaranja na sceni ostavljate dovoljno mesta za iznenadjenja, za neke nove stvari I inspiraciju. Sve zavisi od publike, od stanja i odnosa izmedju partnera na sceni, od mog licnog stanja. Morate da zonglirate izmedju onoga sto ste pripremili i onoga sto mozete da izvedete potpuno nepripremljeni.

 

I Vaš scenski outfit, Vaša garderoba, frizura i obuća za nastupe, mimika i gestovi, otkrivaju Vas u drugom svijetlu. Da li je to rezultat unaprijed stručno osmišljenog imagea zarad atraktivosti nastupa ili ste to i dalje baš Vi ?

 

Najbitnije mi je da se na sceni osecam slobodno, nesputano i udobno u onom sto nosim, jer sam po dva sata na sceni. Do svoje 18. godine sam nastupao u nekakvim neudobnim odelima i sakoima i osecao sam da to nisam ja, vec kao neko sasvim drugi. Onda sam odlucio da nesto promenim, da se povezem sa mladim dizajnerima koji imaju talenta i da zajedno osmislimo moju scensku garderodu u kojoj bi se dobro osecao i koja bi pratila moju viziju umetnosti ali i njihov koncept ove odece.

 

Govorite o garderobi osmišljenoj za nastupe u kojoj treba da se dobro osjećate. A sa kojom vrstom violine u rukama imate sigurnost i dobar osjećaj ? Kako uspostavljate pravi odnos sa instrumentom sa kojim svirate i kakve su se to stvari dešavale sa violinom iz 1843. ?

 

To je bila jako lepa prica. Bila je to ljubav na prvi pogled sa francuskom violinom koju sam dobio 29. maja a vec sutradan sam svirao prvi koncert sa njom, kao da sam sa njom godinama. Obicno je potrebno barem sedam dana uskladjivanja i vezbanja sa novom violinom. Ta veza je trajala par godina i brzo se zavrsila onda kada sam na jednom koncertu odjednom osetio da vise ne mogu da prepoznam taj instrument, kao da je odjednom postao drugaciji. Sacekao sam 3 dana, shvatio da se tu nista vise ne moze promeniti i da je to kraj nase „veze“. Odlucio sam da pronadjem violinu koja mi dozvoljava da pronadjem svoj zvuk. Da ne moram ja njoj da se prilagodjavam. Tako sam dosao do meni najdraze i najodgovarajuce, ove sada.

 

I sa njom ste na istoj talasnoj dužini.

 

Da, ona je carobna, birao sam je iskljucivo po zvuku i pruza mi sve ono sto mi je za sada potrebno. Iz 19. je veka a graditelj je nepoznat.