Nela Mihajlović : Danicu poznajem u dušu i organski je osećam

Gošća Radio Tivta bila je Nela Mihajlović, pozorišna, filmska i televizijska glumica, prvakinja Narodnog pozorišta iz Beograda sa kojom smo razgovarali nakon izvođenja predstave „Balkanski špijun“.Od 21 nagrade koje ste tokom karijere dobili za Vaša glumačka ostvarenja, uloga Danice Vam je donjela čak 8,  potvrđujući Vašu vrsnu interpretaciju i pomalo specifičan pristup ovoj tragikomediji karaktera i naravi . Kako ste gradili ovaj lik i na čemu Vam je bilo težište ?

Meni se čini da nikad ništa lakše nisam uradila. Malo paradoksalno zvuči s obzirom da je uloga vrlo zahtevna. Pre svega je inspirativna a malo je velikih ženskih uloga u domaćoj svetskoj literaturi. Kada dobijete tako nešto, a lik je tako dobro napisan, i ako imate imalo dara a pre svega iskustva u pređenim kilometrima na sceni koje je naslonjena na taj dar, onda je lako da gradite takav lik. Ja sam prosto organski osetila i doživela moju Danicu.

Gledala sam film, čitala dramu i nakon što mi je Tanja dala tekst koji sam u dahu pročitala, rekla sam „Ovaj lik je pisan za mene“. Tako sam i ušla u njega. Ja prosto tu Danicu u duši poznajem. Ona je simbol prave žene ovih naših prostora, žene koja će uvek stati uz svog muža, majke borca koja uspeva da razvuče bedna primanja od prvog do prvog, žene utučene i izmorene ovom borbama koje traju decenijama i pita se ima li svetla na kraju tunela.

Priča koju smo dobro razumjeli je ipak širih koordinata, nije samo ovdašnja i sadašnja. Može li se reći da je univerzalna?

Da, ovo jeste jedna univerzalna priča i mogli bi se tu učitati mnogi narodi posebno danas kada se o društvenoj paranoji može pričati svuda. Nama je zanimljiva ova naša, specifična je, a inače svakom je svoja najteža. Ovo je kolektivna paranoja podstaknuta svim tim medijima koji su u komadu predstavjeni kroz lik Vanje Milačić i muzike uživo.
Zanimljivo je da su to autentični tekstovi, to su citati našeg predsjednika. Kad to čujete te tekstove i spojite sa tom činjenicom, onda vidite kolika je naša tragedija. Mislim da bi i vi imali puno materijala, kao i svi ostali u našem regionu bivše Jugoslavije koju pominje Ilija Čvorović.

Da li je tekst Dušana Kovačevića, napisan prije 40 tak godina morao biti dorađen dramaturškim intervencijama kako bi bio aktuelniji ? Da li su likovi možda slojevitiji od onih u originalnom tekstu ?

Sami likovi su vrlo autentični, onako kako ih je Dušan davno napisao. On je jedan od najvećih, ako ne i najveći živi klasik dramaturgije. Njegovi tekstovi su uvek aktuelni i on je upravo specifičan po tome. Na probama sam više puta rekla da njegovim tekstovima ni zarez ne treba da promenim. Kovačevića samo treba čitati i onda je to jedan čaroban prostor za građenje slojevitog karaktera svakog od tih likova.

Ono što je promjenjeno je što su dramaturški uvedeni ti novi tekstovi, naravno sa Dušanovim odobrenjem. Sada su ti tekstovi mnogo prijemčiviji i aktuelniji . Cela ta društvena paranoja i paranoja jednog čoveka u vreme Staljina je daleka za nove mlade generacije, a ovako ispričana priča bolja je za razumevanje publike od 15 do 105 godina.

Da li je adaptacija Tanje Mandić Rigonat provokativnija i intigrantnija od filma i serije ?

I onda kada je drama bila napisana, bila je teška i dramatična za ono vreme, ali je i sadašnja verzija, dorađena uz Tanjine dramaturške intervencije, vrlo provokativna za naš trenutak i ljude koji žive ovo vreme.

U komplikovanju odnosa pojedinca i vlasti,  politička paranoja ide do srži i izjeda.

Tako je, ona izjeda i razara društvo. Posebno porodicu, a šta je porodica odvajkada bila nego nukleus jednog društva i kad nju uništite uništili ste čitav sistem. I onda nema nazad, to je tragedija našeg vremena. To se dešava i politikom i mnogim tehnološkim napredkom jer se došlo do ogromne otuđenosti ,ljudi ne razgovaraju, ne gledaju se u oči kada pričaju, to je globalna tragedija sadašnjice. Koliko god da ima prednosti i benefita ipak će nam sve to više oduzeti nego doneti . Kad ljudskoj priči, odnosu između dvoje ljudi, oduzmete živu komunikaciju – šta ostaje ? Šta je onda život , ako ne reč između njih .

Od premijere 2018. imali ste puno igranja i putovanja od Rijeke , Dubrovnika, Banja Luke, do Tivta. Kako ste doživjeli igranje na našoj velikoj sceni ?

Potpuno sam pod utiskom divnog aplauza i publike koja se odmah nakon izvođenja podigla na noge. Jeste vruće, jeste velika vlaga , jeste nam treće izvođenje za samo 4 dana, ali je ovo dominantan doživljaj , ovo uzajamno zadovoljstvo i publike i nas glumaca. Oduševljena sam i divno mi je kada se ovako reaguje u publici jer onda znate zašto ste tu i zbog čega ste nešto tako dobro odradili.

foto: Radio Tivat, Internet