Mirjana Karanović : Kazna nije dovoljna sama po sebi, ako ne utiče da postanemo bolji ljudi

Vlasnica nekoliko Sterijinih nagrada, Zlatnih arena, Grand Prix-ja „Ćele kula“, zatim nagrade Žanka Stokić, Dobričin prsten, Berlinskog Zlatnog medveda, Francuskog ordena viteza kulture i umetnosti, nominacije Evropske filmske akademije za najbolju glumicu evropskog filma, Mirjana Karanović , bila je gošća naše emisije “ Radio suncobran“. Povod -gostovanje Beogradskog dramskog pozorišta i Beoarta na „Purgatorijama“ sa predstavom „Čitač“ u režiji Borisa Liješevića, rađena po istoimenom romanu Bernarda Šlinka i koji predstavlja vrstu analize konflikta posleratne generacije sa Holokaustom. Predstava tretira pitanje odgovornosti i pokušaja mlađe generacije da se nosi sa naslijeđem onog što su im ostavili očevi i istorija.

„Prvi put  smo igrali na otvorenom i imala sam strah kako će sve to izgledati na ovako velikoj sceni jer predstava nije napravljena za otvorenu scenu, više je intimna i kamerna“, objasnila je uvažena pozorišna, filmska i televizijska glumica. „Na trenutke sam bila svesna tog velikog prostora, ne samo prostora gledališta već i života koji se odvijao van ove ljetnje scene, ljudi koji prolaze, automobila koji prolaze i dr. Ali to su bili samo neki trenuci, nije nas to pomelo niti izbacilo iz predstave. Bili smo unutra sve vreme. Jedina dilema mi je bila da li se dobro čujemo i vidimo ali sam ubrzo prestala da razmišljam o tome jer ne možete ništa tu učiniti i samo sam se trudila da to što imam da odigram, odigram na najbolji mogući način jer to jeste najviše što ja mogu da uradim za dobrobit ove predstave“.

Kako ste pripremali i gradili lik ratnog zločinca, inače prvom liku takve vrste u Vašoj karijeri. Koliko ste ga istraživali da bi došli do pravog rješenja ?

Odavno sam čula za ovo delo i pročitala ga odmah kada se i pojavio kod nas. Posle sam čitala i druge Šlinkove romane. Odmah mi se to dopalo, odlično je napisano i dobra je tema. Obrađena je na veoma ljudski način , govori o licima bez etiketiranja, bez obeležavanja dobrih i loših. Govori nam o tome kako postoje neke životne priče koje su krenule u jednom pravcu a onda su imali svoj obrt, potpuni salto. Ta žena koja je bila celog života nepismena i toga se veoma stidela i čija je neobrazovanost dovela do toga da učestvuje u ratnim zločinim u nacističkim logorima, dobija kaznu koja joj otvara prostor u životu da nauči da čita i puno toga sazna .

I da na neki način, osvijesti svoj zločin ?

Da, jer čitajući puno ona saznaje šta se sve dešavalo u ratu, shvata u čemu je učestvovala i koja je težina svega šta je počinila. Svi ovi međunarodni sudovi za ratne zločine u raznim delovima sveta su promašili ono što je osnovno kao posledica kažnjavanja a to je ozdravljenje i to da treba na kraju da naučimo nešto jedni o drugima. Sama kazna nije dovoljna sama po sebi ako ne menja čoveka, ako ne utiče na to da mi kao ljudi postanemo bolji. To je svrha kazne, da nas, poput roditeljskog vaspitanja, nauči šta je to dobro a šta ne, šta smemo a šta ne smemo da radimo.
Tako da smisao kazne koja je u nivou sudova, država, isntitucija, bez obzira na moć koju imaju, treba da ide ka tome da ljudi koji su počinioci nekih dela moraju da se promene, da shvate šta su uradili.
Ovako mi i dalje svuda slavimo ratne zločince. Ne znam da je neko rekao da to nije trebalo da se desi, da je to bilo nešto loše i da je za osudu bilo koje vrste.

Kako ste branili lik Hane Šmic ?

Pokušala sam da vidim stvari iz njene perspektive i da branim taj princip njenog vaspitanja, a to je poslušnost prema onom ko joj je nadređen i da je to što se obavezala da će raditi za nju prioritet. To što je prihvatila i potpisala odgovornost za smrt zatvorenica ne znači da je oslobođena ljudske odgovornosti i zato ona na kaju nije ni htela da izađe iz zatvora smatrajući da to ne zaslužuje.

U Borisovom rediteljskom čitanju Šlinkovog romana, težište nije na ljubavnoj priči kao u istoimenom filmskom ostvarenju. Čini li Vam se da je više prostora dato moralnim i filozofskim dilemama u suočavanju sa prošlošću ?

Jeste, to je najveća razlika između našeg pozorišnog komada i holivudskog filma. Film je više tretirao romantičnu vezu Hane I Mihaela, nego moralne dileme i u filmu nema uloge oca koja je veoma bitna. Jer Mihael tek u zrelim godinama osvešćuje sebi da je njegov otac koga je ranije smatrao herojem , zapravo oportunista, da je išao linijom manjeg otpora, da je samo zadovoljio intelektualni nivo pobune ali je zapravo stao na tome i nije hteo da se dalje angažuje.

Otac u predstavi kaže „Mi smo vaspitavani na poslušnost, a na izbegavanje odgovornosti“

Dok smo radili predstavu puno smo istraživali i videli da posle Nirnberškog procesa u Nemačkoj gotovo da nije bilo više suđenja za ratne zločine.Na hiljade zločinaca nikad nije procesuirano. Šezdesetih su oni procesi ponovo počeli a najveću promenu nemačkom narodu je, kao gest,doneo Vili Brant kada je kleknuo pred žrtve u Aušvicu, što je imalo veliku osudu u Nemačkoj.
Nacizam se kao ideja u toj zemlji jako dugo održao i potrebna je velika borba i napor da se oslobode te prošlosti. Ali to je nešto što se dešava svuda, u svim prostorima, na svim kontinetima

Svakako to sve korespondira i sa 90 tim na našem prostoru

Naravno . Mi smo kroz istoriju bili uvek, da se tako izrazim, na pravoj strani a 90 tih su u naše ime činjene strašne stvari i još uvek ne postoji kolektivna svest o tome da su time mnogi nevini ljudi bili povređeni. Ta svest ne postoji ni kod koga na celom Balkanu.
I uvek se veličaju sopstvene a negiraju tzv. tuđe žrtve, kao da tu nije reč o ljudima. I uvek se meri koliko je naših a koliko je tuđih a Hana kaže Mrtvi sve zanju, sve razumeju. Njima je sve oduzeto i vera i nacija, mrtvi su samo mrtvi.

Koliko je važno odvojiti individualnu i kolektivnu odgovornost ?

To je jako teško jer mi volimo da se poistovećujemo.
Ljudi se, iz potrebe da nešto negiraju i od nečega odvoje, zapravo spajaju. Mi ne volimo kada nam kažu da su Srbi takvi i takvi a ipak govorimo Srbi su takvi i takvi i stalno generalizujemo.Uvek svuda postoje dobri i loši ljudi i to nije nešto što pripada jednoj zajednici, jednom narodu , jednoj grupi.

Da li neophodno imati puno odvažnosti, moralnosti i vizionarstva i priznati nešto o čemu se nije imao pravi uvid ?

To nije individualno pitanje već pitanje celog društva, kulture, vaspitanja, institucija, i ne sme se ostajati u prošlosti. A ne može se ići u budućnost ako se ne oslobodite prošlosti.

Foto: Radio Tivat, portalnovosti, lolamagazin, Dusko Marusic