Marko Đukić: Muzika je za mene najviši oblik umetničkog izražavanja i komunikacije

Gost emisije Radio suncobran bio je dizajner zvuka iz Beograda, Marko Đukić, autor muzike za baletsku predstavu „Jedan“ Sanje Ninković, kao i muzike i dizajna zvuka za kvizove na RTS-u.Marko objašnjava da se profesija dizajnera zvuka je novijeg datuma, pojavila se u drugoj polovini 20. vijeka, zajedno sa većom potrebom za kreativnim zvučnim izražavanjem:

To je relativno mlada kategorija iz oblasti autio vizuelnih umetnosti. Prvo smo upoznali nemi film koji je pružao samo vizulnu informaciju, sliku, a vremenom se javila potreba da ta slika dobije i zvučnu informaciju. Došlo se do toga da su angažovani muzičari koji su, prateći radnju filma, uživo svirali u bioskopima kako bi upotpunili cijeli doživljaj.

Razvojem medija stvorila se potreba i mogućnost da se zvučna slika obogaćuje, da zvuk uz sliku, ili pak kod radiotonskih tela samo zvuk, deluje dramaturški na publiku. Tako se razvijala ova oblast a danas su mogućnosti tako velike da prosto nema granica.

Svi mi znamo da slušanje muzike izazove različita osećanja, da nosi poruku, izaziva različita raspoloženja. Pojam dizajna i dramaturgije zvuka se najbolje može analizirati kroz muziku jer je ona svima bliska, ali to je ipak subjektivan doživljaj jer mnogi ne vole određenu vrstu muzike. Za mene lično muzika je najviši nivo umetničkog izražavanja i komunikacije.

Na fakultetu su često imali vežbe u kojima su gledali film tako da nam pažnja bude samo na slušanju zvučnih informacija.

Tu se tačno može videti da se u filmskoj umetnosti dramaturgija zvuka može odvojeno pratiti, kao potpuno zaseban segment, a mi možemu zvukom, uz postojeću sliku, puno toga da dopunimo. Pošto je film najkompleksinja vrsta umjetnosti, jer ima zvučnu i vizuelnu informaciju, praktično zvuk i slika tu komuniciraju i njihov odnos je potpuno slobodan u kreaciji.

Zvuk može samo da podržava sliku, da je dopunjuje, ali može biti i u kontrastu sa njom. I sam dizajner zvuka je u ovom slučaju kreativac i može da ostavi svoj lični pečat u filmu, pa tako danas ima dosta poznatih dizajnera zvuka koji su prepoznatljivi po stil zvuka koji kreiraju za sedmu umjetnost„.

Marko je završio beogradski Fakultet dramskih umetnosti , odsjek Dizajn zvuka, čija je Katedra počela sa radom tek devedesetih godina. Nakon studija radio je na RTS-u.

Ranije se dizajn zvuka studirao na ovom fakultetu uz Katedru za montažu ali se, zbog potrebe i sve veće zainteresovanosti ljudi da se bave zvukom na ovaj način, odvojio i taj poseban odsek. Mene je izučavanju ove oblasti najviše privukao filmski zvuk i filmska muzika, možda zato što sam završio muzičku školu, pa sam odlučio da u tu oblast uđem dublje.

Kada sam prvi put počeo da sam za sebe snimam muziku, otvorio mi se jedan novi svijet i novi izazov istraživanja a fakultet mi je proširio znanja i vještine u svemu tome. Na studijama sam prošao i izučavao sve segmente zapisivanja zvuka i njegovog prenošenja, sve do dramaturgije i dizajna. RTS, gdje sam radio jedno vreme, je ozbiljna i velika kuća koja ima veliki broj zvučnih sektora i ja sam prošao kroz sve njegove segmente na radiju i televiziji.

Marko je napisao muziku za autorsko koreografsko djelo „Jedan“ balerine beogradskog Narodnog pozorišta, Sanje Ninković a radio je na još zanimljivih projekata.

Nisam očekivao da će me tako zainteresovati i ispuniti rad na muzici za jednu baletsku predstavu, jer sam ja pre svega zaljubljenik u filmsku umetnost. Sanja je želela da cela predstava bude potpuno pokrivena muzikom i zvukom pa smo Maja Đuričić i ja imali dosta toga da odradimo.

Radio sam i zvuk za dva kviza na RTS-u , „Lavirint“ i „Stigni me ako znaš“. Zajedno sa bratom sam radio komponovanje muzike i dizajn zvučne slike za ove kvizove. Ima tu još dosta angažmana na poslovima oko zvuka i muzike video igara, osmišljavanje promotivnih spotova nekih projekata , kao i kreativnog rada sa djecom sa posebnim potrebama.“

foto: RTCG, FDU, mskragujevac