Kokan Mladenović: Internet je sofisticirana vrsta totalitarizma

Gost emisije Radio Suncobran je bio popularan, intrigantan i inovativan pozorišni reditelj, Kokan Mladenović, sa kojim smo razgovarali o novoj pozorišnoj predstvi „Aplikacija Voland“ tivatskog Centra za kulturu i Šabačkog pozorišta, kao i o njegovom osobenom rediteljskom postupku i pozorišnom konceptu. Da li je i kako večeras predstava „prešla rampu“, ako uopšte u ovoj vrsti Vaše pozorišne inovacije, možemo govoriti tom pozorišnom terminologijom ?

Nadam se da jeste i reakcije publike su bile povoljne za nas. Verujem da je ta moralna poruka koju predstava nosi prešla na publiku. To da je publici jasno da olako pristajanje na sva pravila koje internet diktira, može da ima visoku cenu.
U predstavi se kaže da su Zuckerberg ,Gaets i drugi milijarderi najbogatiji ljudi na celom svetu a sve što nude je besplatno. Pa šta oni prodaju ako nam sve daju besplatno? Pa prodaju nas, naša interesovanja i htenja, prodaju nas nekim koji žele da nam prodaju svoje proizvode. U tom besramnom krugu nas kao robe vrti se 6 milijardi dolara mesečne zarade u svetu od te viralne sfere.

To više nije sfera propagande kao nekada, sfera političkih poruka, masovnih reklama i bilborda. Neko pravi vaš lični profil, neko baš vama sumanuto mnogo nudi ono što misli da biste baš vi želite da kupite i mi to kupujemo, što je najgore. Postoji ta sfera tzv. nadzornog kapitalizma gde nam se nadzorom ciljano nude proizvodi, ali i postoji i ona opasna sfera totalne društvene kontrole našeg interesovanja nastale na osnovu našeg kliktanja po telefonu, i ona je opasnije od ekonomske sfere.

Ovo je, čini nam se, predstava sa interakcijom koja je više od interakcije .

Predstava počiva na interakciji ali mi još tragamo za najboljim oblikom internet konekcije, komunikacije između publike i nas. Nakon izuzetnog uspeha sa Jami distriktom trudimo se da sa našim prijateljima, tivatskim Centrom za kulturu, opet uradimo nešto novo. Sad smo napravili ovu interaktivnu predstavu, uradili smo aplikaciju koja vodi publiku kroz predstavu, gde publika sama odlučuje o njenom toku, gde instalacijom aplikacije u telefon oni ulaze u viralni svet sa svim posledicama koje viral nosi svima nama.

Mi prelako ulazimo u svet interenta i tehnologija i kao čovečanstvo smo uspeli da nešto što je veličanstveni izum pretvorimo u sopstvenu suprotnost, da mu potenciramo najgore osobine.
Namerno smo uzeli gotovo zaboravljeni žanr srednjovekovog moraliteta, za koji mislimo na početku predstave da je muzejsko istorijska stvar, pa se posle ispostavi da je moralitet preko potreban i u današnje vreme. Jer smo svi, pomamljeni za sopstvenih uspehom i etabliranjem u odnosu na sredinu, napravili milion moralnih kompromisa. Predstava počinje kao istorijski realizam neke epohe a onda se pretvori u nešto što je vrlo aktuelno u današnje vreme.

Kako da korigujemo deformisane etičke norme nove tehnološke ere ? Nije li upravo ova predstava vrsta moralnog korektiva, edukativni materijal za mlađe generacije „ogrezle“ u Hi-Techu ?

Bojim se da nismo svesni tog tamnog vilajeta u koji ukoračimo kad pritisnemo neko dugme na telefonu, kad otvorimo i instaliramo neku aplikaciju. Moć kontrole koju imaju aplikacije na internetu je neverovatna, to je sofisticirana vrsta totalitarizma gde mi mislimo da smo i dalje isti ljudi a oni nas ovamo modeliraju prema obrascu kako žele.
Prosečan čovek ima u telefonu 50 do 60 aplikacija. Ja ih imam manje ali nikada nisam pročitao uslove korišćenja. Jer tu nam preuzimaju naše podatke, naše snimke, našu lokaciju, interesovanja, stavove u životu. Ako npr. mislite da je Zemlja ravna ploča, aplikacija se neće usprotiviti tom stavu . Naprotiv, ona će vam beskrajno i nanovo nuditi nove sajtove koji dokazuju da je Zemlja ravna ploča, samo kako bi vi neprestano kliktali a oni ostvarivali svoj profit.
Svet interneta, na žalost, ne teži za istinom i pravdom već isključivo za profitom. To što se u viralnoj sferu zarađuje je enormo.

Prepoznali ste ovaj veliki problem, predstavili ga na inovativan način, u vašem prepoznatljivom stilu pozorišne provokacije. Da li je ovaj projekat korak dalje, da li je prevazišao Vaše dosadašnje pozorišno razmišljanje ?

Meni je važno da ne znam to što ću da radim. Kao što Rade Šerbedžija reče, jedini problem je kako ukinuti profesionalnu veštinu u onome čime se trenutno bavimo. Kad ste mlad reditelj i glumac čeznete za tom veštinom, za tim da jednom lako rešavate probleme.

A onda dođe vreme kada ta veština postane ogroman balast. Znate da režirate komad, dramu, komediju , naučili ste sve, i to onda postane zasito. Imate dve opcije, ili da beskrajno eksploatišete sopstveno znanje ili da tragate za nečim novom. Ja se trudim, nekad na sopstvenu štetu, da tražim stalno to što ne znam.

Bilo je tu predstava bez teksta, modernih baleta, nemih filmova, radili smo Šekspirov Sonet 66 od kojeg je postala cela predstava. Evo, sada smo uzeli da radimo davno zaboravljen žanr srednjovekovnog moraliteta. Ali to neznanje i to osećanje bespomoćnosti na prvoj probi je, paradoksalno, bilo pravo blago za mene. Dođem na probu i jednostavno ne znam šta treba da radim.

A to je za Vas vrsta kreativnog izazova.

Da, to je pokretač nove kreativnosti, tu nemate gotovih rešenja, nemate fioku koju otvorite i imate sigurno dobar proizvod. Riskantno je, ali mi je takvo pozorišno putovanje mnogo uzbudljivije, a tako i učite i  umetnički sazrevate.

Kako je bilo raditi sa ekipom i kreativnm timom ove predstave? Kako je bilo sa njima istraživati polje pozorišne režije , kao što Vi to obično činite u hodu?

Ja prosto obožavam ovu tivatsku ekipu. Meni je izuzetna stvar da je Centar za kulturu Tivat sa kojim smo radili Koštanu, Jami distrikt i Pad, jedna ustanova kulture koja poseduje produkcijska sredstva, ali je ipak spremna da rizikuje. To je tako retko na našim prostorima. Osim te stabilne produkcijske strane koju imamo u ovom projektu, tu su i Šabačko pozorište i beogradski članovi naše ekipe. Drago mi je kad se na prvoj probi ispričamo šta nam je buduća tema istraživanja i bez ikakvih rezervi uronimo u ogroman rizik budućeg stvaranja. To je ekipa koja ne ide na siguran uspeh već želi da se igra nekog mogućeg teatra .

Ova predstava se na sreću i na žalost radila 15 meseci. Počelo se nekoliko dana pred jak talas korone i onda se moralo stati, pa se potom opet nastavljalo. Nije lako stalno vraćati energiju igre, stalno biti u punom tonusu glumačke interpretacije, u tonusu nečega što tako dugo radite a nikako da dođe premijera.

Kako je bilo žonglirati između fizičkog i virtuelnog prostora ?

Mi taj prostor scene znamo, njemu se bazična pravila nisu promenila 2 i po hiljade godina koliko ta vrsta teatra postoji. Ogromna nepoznanica je bilo naše sadejstvo igranja sa viralnom sferom, to gde publika ne gleda u glumce nego u svoje telefone gde ide neka scena.Tu gde publika odlučuje svojim glasovima o tome kako će se odijati nastavak, kakav će biti tempo i način igre, video kulise i drugo .

Publika ima veliku moć odlučivanja. Ali kao što reče Branko Miljković – opasna je moć slobode. Kad odlučujete o nečemu vi tu imate i odgovornost za to što se stvori. A to može biti veoma kompromitujuće za vas koji odlučujete. Ta vrsta interaktivnosti nam je bila nova, dragocena i uzbudljiva. Glumite sa video bimom, glumite sa sopstvenim telefonom, radite sve ono što je strogo zabranjeno u teatru, da glumci imaju telefone kao podsetnik, da publika drži uključene telefone.

Da li mogućnost da publika može da kreira neke aspekte predstave dovodi do mogućnosti da ona isklizne iz koordinata vašeg rediteljskog rukopisa ?

Postoje ipak neki punktovi predstave gde mi, naravno, držimo sve pod kontrolom. Inače, sve što je rađeno na temu tehnologije je bazirano na osnovu pretspostavke reakcija publike. No, nismo svuda imali baš tačnu predikciju pa su glumci par puta bili iznenađeni instrukcijama publike. Ali baš ta vrsta nepoznatog svima nama donosi veliko uzbuđenje. Kreativnom timu uputsvo da korigujemo šta treba a publici novo iskustvo i mogućnost da izađe iz klišea posmatranja klasične realističke pozorišne predstave. Ali siguran sam da će se još puno toga dorađivati i oblikovati , da će predstava evoluirati, uostalom kao i drugi naši projekti.

Kao jedan trajni eksperiment, vrsta stalnog istraživanja ?

Tako je, to i jeste ono što je dragoceno i uzbudljivo. Ako prestanemo da se igamo onda smo ušli u rutinu, onda to postaje naše zanimanje, neka naša mala privreda, a to je nedostojno pozorišne umjetnosti .