Katarina Marković: Branila sam erotičnu misaonost Lu Salome

Spisateljica, filozof, psihoanalitičar, Lu Andeas Salome, fascinirala je Frojda, Rilkea, Ničea, Pol Rea, Giljoa. Bila je oličenje slobode, samosvjesnosti. Zagonetna, fatalna ,slobodoumna, vrsna intelektualka. Sa njenom složenom ličnošću suočila se Katarina Marković spremajući se za predstavu „Kada je Niče plakao“ . Igrati kontroverznu, umnu ali i slobodoumnu ličnost , poput Lu Salome, za Vas je sigurno bio izazovan glumački zadatak. Koje su bile osnovne premise od kojih ste pošli pripremajući se za ovu ulogu ?

Kada se rade istorijske ličnosti uvek je važno da ne napravite neki preveliki otklon pa da sve bude povišeno, kao kad se na primer glumac dohvati antike pa je princip rada malo drugačiji nego kad radite likove iz života i svoje savremenike. E, toga smo se najviše čuvali i nadam se da je otklona bilo taman koliko je bilo potrebno da se vidi da oni jesu neki ljudi koji su živeli među nama, ali nisu jedni od nas, što je prosto i bilo naše htenje.

Kojim bojama i velerima ste isctali Vašu Lu? Kako ste je oblikovali a kako branili ?

Ona je bila jedna slobodna, maštovita,vrcava, radoznala žena , puna istraživačkog duha  i sa dosta dečijeg u sebi. Takođe i manipulativna, ali ne u negativnom značenju, već u svojim htenju , traženju i želji da od života uzme što više. I ja sam je u tom smislu branila, jedanko kao i u činjenici da je bila čestita u tim svojim htenjima i željama da pomogne ovim velikim umovima da začnu psihoanalizu , da bude tu pored njih da zajedno osvajaju nova prostranstva koja su te 1882. bila neistražena.

Da li je tačno da Vam je uloga Lu Salome na neki način predodređena još prije nekoliko godina kada Vam je rediteljka Tanja Mandić Rigonat rekla da ste idelani za taj lik?

Ona i Goran su dosta predstava radili zajedno pa su im ukusi i promišljanja slični. Goran i ja se inače dobro znamo i partneri smo u pozorištu, pa je on izjavio da je za njega Lu ono nešto što i ja imam u sebi i zato smo tačno znali koje moje osobine osvetljavamo a koje ne,  kako se odnosimo i taj lik puštamo u život i stavljamo ga stabilno na scenu.

Jeste li i prije ideje o ovom komadu i rada na njemu možda bili fascinirani ovom hrabrom i umnom ženom ?

I ranije sam čitala njenu biografiju jer me je ona više fenomenološki zanimala, ali mene su ipak neke druge istorisjke ličnosti više fascinirale. Mada, kada mi je Lu “dopala šaka”, onda sam ponovo čitala sve te knjige i zabeleške o njoj .

Ono što nam je bilo najfascinantnije i kao neko polazište u radu je čuvena fotografija nje,Ničea i Pola Re, koja je prosto bizarna i presavremena za 1880., gde je ona pozirala sa bičem u ruci i zakopčana do grla. Ja na sceni nisam tako obučena jer sam predstavljena iz vizure Brojera, ali eto ona se tako slikala. Nju su tako i doživljavali, kao nešto što ide ispred vremena , ispred nje same, ispred njenog intelekta i svega onoga što je nosila sobom.

Negdje kažete da je Lu za Ničea bila koliko Inspiracija toliko i dželat . Kako to mislite ?

Sestra je zapravo bila taj dželat , ne Lu . Niče sam po sebi nije znao šta da radi , on je sa krenuo sa Lu da osvaja život i nova prostranstva , pa se usput zaljubio a ona je žena koja je rešila da to neće. Inače, ona je nevinost izgubila tek u 35. godini , do tada je živela sa dva muškarca istovremeno a život je završila u raznim vrstama seksualnih sloboda i orgijanja. Dakle, tek kada se u njenom životu završio onaj prvi intelektualni deo koji je zanimao , onda je dozvolila i svom telesnom- da egzistira.

Koliko ste bliski u senzibilitetu sa Goranom koji glumi Ničea i koliko su vaše energije bile kompatibilne na sceni ?

Mi smo inače glumci sličnog habitusa a sad smo oboje morali da svoj temperament denfujemo . Ja manje, a on mnogo više. Važno je da se mi razumemo, da imamo poštovanje i divljenje jedno prema drugom u glumačkom smislu. Ali isto je veoma važno da postoji i moje poštovanje prema njemu kao reditelju, uz to da imam i više slobode nego sa drugim rediteljima sa kojima prvi put sarađujem, da suočim stavove i da ne moramo uvek isto da mislimo . Oboje smo sagledavali sve aspekte sa četvoro očiju , ne sa dva, i to je bilo važno.

Kako ste reagovali na Goranovu ideju postavljanja ovog popularnog romana na pozorišne daske, na ideju da se težište problematike koje se obrađuje izmjesti sa čestih društveno angažovanih tema kojima je zapljusnut regionalni pozorišni život ?

Ovakvo pozorište je neophodno i mora da egzistira, jer je ovakvih predstava malo. To ne mora biti obavezno dopadljivo običnoj publici kao nama glumcima. Ovo je jedna topla, lepa i zvučno prijajuća predstava , i to je komentar skoro svih . Deficit je ovakvih komada u našem pozorišnom životu i divno je kad si deo nečega što je u manjini.

Nije li ovo ipak suštinsko pozorište jer se bavi ljudskom egzistencijom , ljudskom dušom , bavljenjem sobom ?

Upravo tako. Mi u predstavi govorimo o umnim ljudima i njihovim velikim i značajnim mislima i otkrićima a ipak i danas nanovo tragamo za njima , zaboravljajući da su oni su to već postavili još davne 1882. I to je tada bila vrsta revolucije. U istoriji civilizacije na svakih sto godina imamo neka ozbiljna pomeranja i revolucije, nešto lepo, veliko i jako, jako važno za čovečanstvo, ali često apstrahujući da nam je istorija to već dala , idemo u novo traganje iznova i iznova, umesto da se okrenemo unazad i iskoristimo to civilizacijsko nasleđe.

foto: Radio Tivat , 24 online.info