Isplatilo se čekati na portret Kube u Epicentru

“Veoma sam srećan što sam ovdje”, rekao je sinoć austrijski reditelj Hubert Sauper gledaocima svog filma “Epicentro” na sceni Centra za kulturu.

Dokumentarni  film za Oskara nominovanog reditelja portretiše post-kolonijalnu Kubu, pokrećući brojna pitanja, među kojima su i kinematografija i turizam.

Film je nagrađen prošle godine na Sundance festivalu, a pored protagonista iz Kube i reditelja, koji je i pisac scenarija, u njemu se pojavljuje i Una Čaplin, koja je na svoj način povezana sa ovom ostrvskom zemljom.

Goste je pozdravila direktorka trening inicijative “Circle”, Biljana Tutorov, čiji je javni segment upravo projekcija Sauperovog filma, ističući da je pred tivatskom publikom jedan od najbolja tri filma, koje je vidjela poslednjih godinu dana, te da imamo sreće što je Hubert došao kod nas. Reditelj je istakao da su njih dvoje prijatelji 25 godina i dodao:

“Bioskop putuje u vremenu i prostoru, a specifično za njega je što je to kolektivno iskustvo, tu smo zajedno, bez obzira da li je mala grupa, zajedno smo tokom filmskog putovanja. Film se takođe tiče bioskopa. Na Kubi sam proveo tri godine života, u Havani i to mi je jedan od najboljih perioda života, među mnogim drugim. Većina ljudi me pita kako sam upoznao protagoniste filma i da li su to namjerno žene i djevojčice. Nije, to je više stvar slučaja.Ne znam zašto, desilo se da su one bile senzibilnije da odgovaraju na velika pitanja, kao što je imperijalizam. To je bilo vrlo specifično iskustvo za mene, posebno kao filmskog stvaraoca, jer ne postoji zemlja na svijetu, barem koliko ja znam, koja je toliko politička, kao Kuba. Indoktrinirana je prpagandom, američkim snom, tradicijom dva suprotna koncepta. Napravio sam puno filmova i u Africi, što je često bilo bolno, posebno gledati građanske ratove, gladne i prevarene ljude u različitim zemljama. Kuba je specifična, posebno kada gledamo ove dvije djevojčice u filmu, koje su vrlo ponosne i razvili smo poseban odnos uzajamnog divljenja. Ja sam bio ludi stric s kamerom, a one su pkušavale da razumiju šta radim. One su bile moje komšinice na vrhu brda. To je bio moj epicentar, živio sam veoma dobro. Bio sam okružen tim divnim ljudima i bili su mi prijatelji. Stvorili smo ovaj film zajedno.”

Organizator se izvinio što je projekcija filma kasnila gotovo pun sat, objašnjavajući to kašnjenjem reditelja na putu. Dio potencijalnih gledalaca u međuvremenu je odustao od uranjanja u ovu filmsku avanturu, ali su oni najvjerniji, uprkos negodovanju, ipak sa zadovoljstvom ostali da uživaju u Sauperovom ostvarenju.