Goran Jevtić: Treba ići osnovnim koritom života, ne baviti se pritokama

Gost Radio Tivta bio je dramski umjetnik,  Goran Jevtić, sa kojim smo govorili o njegovoj režiji i ulozi u predstavi „Kad je Niče plakao“ rađenoj po istoimenom, popularnom romanu Irvina Jaloma.

Da li je tačno da je sam Irvin Jalom bio vrlo zadovoljan i dramatizacijom i samom predstavom ?

Da, tačno je. On nam je rekao da se retko ko usudio da ovaj njegov tekst postavi na scenu jer je stil težak, narativan,  specifičan, jer je samo dva lika u pitanju, ali je bio je jako srećan i zadovoljan kada ga je pročitao a kasnije i pogledao komad. Kazao nam je da mu je u svemu bilo važno to što mi imamo svoju ličnu viziju prilagodjavanja ovog teksta za pozorište, da je to upravo naša vizija a ne njegova i verovao je da ćemo sigurno uspeti jer smo od njegovog dela napravili neko novo. A umetnost, u krajnjem slučaju, ima za cilj da isprovocira u tebi da nešto novo stvoriš, promeniš, poboljšaš, ili prosto daš svoje viđenje nečega.

Koliko je bilo nezahvalno i hrabro postaviti na scenu jedan pravi bestseler ovog poznatog američkog egzistencijalnog psihoanalitičara,  i to roman ovakve tematike ?

Kažu da je svaki treći, četvrti čitalac na planeti pročitao je ovaj roman i svako, naravno , ima svoju ideju kako to treba da izgleda na sceni. Zaista je bilo izazovno i hrabro krenuti u sve to ali najpoštenije je i najpametije bilo da radite kako vi osećate i to je jedini pravi put. Čak i oni koji nisu čitali knjigu morali bi da sve to razumeju kad se postavi na pozorišne daske. Danas se pokazivanje emocija smatra slabošću , guši se individualnost , čovek se čovek , postaje homo dues , traži mašinu da bi mogao da nad njom igra Boga i Stvoritelja. Malo je okrenut sebi i drugom čoveku i razgovoru sa njim, kao i sa sobom . Uvek je opasno kada se igrate malih bogova, kada mislite da ste značajniji i moćniji od svih ostalih. Sada, 100 godina od rađanja psihoanalize koja je promenila tok istorije čovečanstva, mi se ponašamo kao da se ta otkrića i teorije nisu ni dogodila i ne primenjujemo ih. Ponovo bežimo jedni od drugih, malo se okrećemo sebi, zapostavljamo živi kontakt. I u realnosti i u pozorišnoj umetnosti  je sve previše angažovano, živimo u sumanutom svetu i svuda naokolo se zvecka oružjem.

Koliko je važno baviti se sobom, preispitivati se, analiziarati i mijenjati se ?

To je ono što Niče daje svojom filozofijom. Izaberi svoju sudbinu a onda i voli tu svoju sudbinu. Moraš prestati da se čudiš nad onim što ti život donosi, ipak si ti kreator onoga što ti život donosi. Zato prihvati stvari onakvim kakve jesu i bori se sa njim , idi osnovnim koritom života, ne bavi se pritokama i bočnim stvarima, jer one će se uvek dešavati . Moramo da pristanemo na ono što se zove naš život i da se njime bavimo i borimo se. Da kopamo po sebi, ispitujemo se, menjamo. Da budemo bolji ljudi.

Da li je to lakše kada imamo kontakt sa živim bićem , sagovornika koji nas razumije kao i  da posjedujemo empatiju, ako smo taj sagovornik?

To je jedino i moguće, mada se uvek mogu napravite razne supstitucije . Mi danas možemo zaviriti ispod Mediterana u Aleksandriji i nađemo svetionik kao jedno od mnogih čuda ovog sveta a 21.vek će sigurno doneti još tehnoloških izuma i napredka , ali i dalje će da otkriva kakav je bio čovek antike i zašto je i kako je pravio sva ta svoja dela. I dalje ćemo se baviti čovekom, to je uvek krajnji cill, spajanje čoveka sa čovekom . I kada ste religiozni, ako posmatrate čoveka kao lice ili naličje Univerzuma, sveta ili Boga, opet je tu važno spajanje sa drugim bićem koje je uvek dobar način način da spoznate sami sebe. Ova predstava ima tu ideju , kao i roman, i mi smo želeli da to donesemo na scenu i da to proživimo u ovih sat i po.

Da li bi možda mogli reći da psihoanaliza i pozorište funkcionišu slično, jer podrazumjevaju samoanalizu, zavirivanje u sebe, prosvjetljenje, kao i empatiju sagovornika ?

Oni su u mnogo čemu slični . Uzimaju neku tematiku i problem , nešto što treba prevazići ili shvatiti, raščlanjuju ga na manje delove, likove, njihove odnose i postupke i sl. i onda sve to sklapaju u celinu koja daje nadu, lepotu, potrebu za boljim svetom.

Kako je dramaturg Jordan Cvetanović došao do rješenja da jezik Irvina Jaloma, koji je jezik “toka svijesti “, učini pozorišnim, zadržavši mu ipak taj narativni tok ?

Puno smo se bavili ovim istorijskim ličnostima i romanom , stalno sam putovao za Berlin stalno smo pričali . Jednog dana smo upali u neku repeticiju i nismo mogli da se iščupamo iz toga. Onda sam shvatio da kad je Niče svojim učenjem ljudima ukinuo Boga onda je, da bi im dao neku ideju zašta bi mogli da se drže i uhvate, ponudio priču večnog rađanja i ponavljanja, po kojoj ćeš se uvek roditi sa istom količinom patnje i sreće i samo treba podnositi taj život , zapravo živeti sa njim sa svim onim što ti on daje. Kad smo došli do tih Ničeovih krugova, iz toga je izašla i dramatizacija i režija prvog dela komada gde je sve repetativno i ciklično. Znači, kada ti se desi u životu da stalno ideš po zatvorenom krugu i nezadovoljan si , onda iznenada stani i dozvoli da ti se desi nešto novo i drugo, nešto što će da probudi još neki deo tebe. Zato u drugom delu predstave, kad se sretnu Brojer i Niče, desi se pravi život i vatromet i u njima se onda nešto desi , oni se promene. Sve može na kraju da bude opet isto ali to je onda njihov izbor i onda mogu da budu i srećni.

U kom momentu se Niče, što reče neko od glumačke ekipe, “oljudio” ?

Onda kad je shvatao da i njemu treba neki drugi čovek ,neki sagovornik . Da nisu važna samo usta koja govore, nego i uši koje slušaju. Da ima pravo da se promeni, da bude slab, da nekome nešto prizna i suoči se sa nečim. Da ne bude samo u teoriji , nego i u praksi . Da se ne krije iza svojih maski, svoje filozofije , usamljenosti, nesigurnosti ,samoće, nego da priznaš da ti treba prijatelj i ljubav i ideš sa tim u život .

Kako je kulturna javnost reagovala kada ste umjesto drušveno političkih tema koje se u posljednje vrijeme redovno, možda i prečesto obrađuju, odabrali baš ovu intimističku priču o ranjivosti unutrašnjeg bića, samoanalizi,  samospoznaji ?

Osetio sam i po sebi i po publici da postoji zasićenje, kao da je pozorište postalo samo društvena angažovanost i to politička. Mislim da je ova predstava i ova tema i socijalno i biološki itekako angažovana i važna, važnija od velike politike, a to je bavljenje malim čovekom jer puno malih ljudi čini čovečanstvo a čovečanstvo čini svet . Ova naša predstava je svuda rado gledana i mi smo zasita voleli da dođemo u Tivat iako nismo dobili poziv za same Purgatorije.
Ovo mora biti deo repertoara koji se redovno gleda, a ne samo društveno angažovani komadi . Zato je nama u ansamblu ona tako jako prijala. Niko od nas nije učio glumu i pozorišni umetnost da bi se bavio samo političkim problemima nego zbog svih tih velikih dela, drama, romana , likova . Kada danas pričate o veličanstvenosti jednog pisca , pričate o Dostojevskom , kojem takođe možete da učitavate dnevno polkitički milje. Ali to je manje važno od čovekovih dubina u koje on ide , u slabosti ,demone, strahove i sve ono sa čim se bori da bi ostao živ.

Da li je nova režija Vas kao dramskog umjetnika donjela i novi rediteljski postupak ?

Što se režije tiče , npr. moj Kralj Ibi je više ličio na mene u energiji , nekim vulkanimai drugim ludilima a ovde sam se sabrao zaronio mnogo dublje u sebe, smirio se i sveo a što je bilo lepo kad nađeš nekog novog sebe. Bilo je izazovno i teško ali sam zato više i ponosan na sebe.  Da biste igrali ili režirali različita dela i uloge , morate da počnete da razumete svet koji vas okružuje, da prema njemu imate izuzetnu toleranciju , što nije lako. To nas glumce odvaja od ostatka sveta i profesija jer mi, prosto po difoltu, razumemo da sve na ovom svetu je ljudsko i kao takvog ga prihvatamo .

 

Progovorili ste kroz predstavu, kao i Jalom kroz roman, o različitim važnim temama : o stalnim konfliktima naših id, ega i superega, o strahovima, seksualnosti, religioznosti, ljubavi , apsurdu braka. Šta je najviše akcentovano?

Bilo mi je važno da postoje svi ti segmenti, jer će u publici svako da se “ukači” na ono što je njegova lična dominantna tema koja ga se tiče, on će pratiti tu liniju i najviše posle predstave misliti o njoj . Nismo hteli da mi dajemo svoj amin, nego da otvorimo ljudima moguće nivoe razmišljanja i mislim da smo to postigli, jer kad nakon predstave razgovaramo sa publikom vidimo da svi imaju različite stvari koje su lično njima najbitnije.

Da li ova priča o preispitivanju sebe i bavljenja svojim bićem uticala i na Vas da imate drugačiji odnos prema sebi, publici, drugim ljudima ? Da li ste postali bliže sebi nakon što ste ovu problematiku stavili na scenu ?

Da, suočio sam sa svojim strahovima , priznao ih sebi a to je dobar početak.

 

Foto : seecult.org; barskiljetopis.me; radio Tivat