Djuza Stojilkovic

Glumački snovi Đuze Stojiljkovića

Poslije duže i teške bolesti na intenzivnoj njezi Klinike za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije preminuo je legendarni glumac Vlastimir Đuza Stojiljković.

 

Poslednje godine stvaralaštva Đuza je posvetio Tivtu kome se rado vraćao i gdje je volio da nastupa. Učestvovao je u tri pozorišna projekta tivatskog CZK, predstavama „Mediteraneo“, „Don Kihot“ i „Filomena Marturano“.

Tim povodom objavljujemo intervju sa Đuzom iz septembra 2012. godine uoči premijere „Don Kihota“.

 

Nova pozorišna produkcija tivatskog CZK „Don Kihot“ je zamišljena kao omaž velikanu beogradske i jugoslovenske pozorišne i filmske scene Vlastimiru Đuzi Stojiljkoviću. Reditelj Erol Kadić posvetio je legendarnom Đuzi centralnu ulogu u svom novom komadu u Tivtu u kome on glumi sebe, Servantesa pisca, Servantesa glumca, glumačkog Don Kihota, pjeva i sublimira u monologu svoju borbu za ideale. „Čoveku idealisti ne mogu uzeti ništa, osim šanse da dobije sve“, riječi su Miguela de Servantesa koje izgovara Đuza u Tivtu. Iako kaže da ne voli intervjue, pristao je da govori.

filomena-1223Tivat kao pozorišna oaza. Novi pozorišni projekat tivatskog CZK „Don Kihot“ i neobična uloga u toj predstavi.

„Reditelj Erol Kadić je hteo da napravi kombinaciju Don Kihota, pisca i glumca. Kao pojmove, kao tri stvari koje čine jednu jedinstvenu stvar. Meni je to u početku smetalo. Igram matorog glumca koga su zaboravili. Popili nešto, zaboravili ga i ostavili sa papagajem. To mu je jedini partner i on razgovara s njim i govori o sudbini glumca. Servantes koga igram u predstavi bio je i pisac i glumac. Zanimljiva stvar je da je papagaj ustvari tigrica. Potpuno isti kao moj Paja u Beogradu. Nevjerovartna stvar. Don Kihot se inače ne bi dao gledati. Takva predstava trajala bi najmanje četiri sata. Erol je od toga napravio mjuzikl gde se ne gubi suština Don Kihota. Naprotiv, ona tu izlazi još jače. To su i zapisane reči u programu „Sve mogu da nam oduzmu, a snove nikad“. Glavni dokaz da je čovek živ jesu njegovi snovi.

Erol Kadić ističe da je upravo zbog Vas napravio ovu predstavu.

„Ja ne mogu da mu verujem. On je meni dugo pričao o tome. Pitao sam ga „Šta ja tu igram?“. „Igraš sebe“, odgovori. „Kako sebe?“. „Igraš Servantesa. I glumac koji glumi Servantesa isto misli kao i on. Kao i Don Kihot“. On je povezao i glumca i Servantesa i Don Kihota u jednu kombinaciju koja je suštinska za celu predstavu.

Dobili ste glavnu nagradu za glumačko ostvarenje na „Purgatorijama“ za ulogu dječaka Dina u predstavi „Otac na službenom putu“ Olivera Frljića.

„Drago mi je da sam dobio nagradu. Velika mi je čast zato što je ovdje igrao veliki broj pozorišta sa velikim predstavama. Dobijao sam nagrade u Srbiji. Sad je ovde reč o daleko širem prostoru. Imate predstave iz Ljubljane, Zagreba. Rekao sam da ja jesam mator glumac i u penziji, ali ja sam ovde pripravnik jer mi je ovo tek druga sezona u Tivtu. Voleo bih ovde i da ostarim.

mediteranoweb04I Bora Stjepanović još jedino glumi u Tivtu.

On i ja smo igrali još 1968. u beogradskom „Ateljeu“. Otišao je tada u vojsku, pa su ga zamenili. Bora je sada postao ugledni profesor. Ima jedna scena u „Don Kihotu“. Feđa igra krčmara, ide pesma. Jedam mlađi glumac izlazi i peva ono što treba da peva Feđa. On kaže „Šta ti je? Hoćeš ti da igraš moju ulogu?“. Kaže „Ma ne, ja sam se zaneo“. „A zaneo si se. Odakle si?“. „Iz Bjelopavlića“ (smijeh). „Pa ko ti je bio profesor?“ „Pa Bora Stjepanović“. „Aa, zato si ti takav“.

Kod Frljića u „Ocu na službenom putu“ glumite dječaka, a u „Don Kihotu“ glumite starog glumca.

„Tek što smo u Beogradu završili Glembajeve zove me upravnik. „Hoćeš li da razgovaraš sa Frljićem?“ „O čemu?“ „Pa on će ti reći“, nije smeo da mi kaže upravnik. „Da igram dete. Kako da igram dete?“ bio sam zapanjen. „U početku si mator, pripovedaš. Iz matore perspektive sećaš se tog vremena“, objasnio mi je. Zato je to zanimljivo, jer nije realistično. To daje posebnu dimenziju i tera publiku da to posmatra kao sećanje, kao nešto što se događalo.

Uz maestralne glumačke uloge generacije će Vas pamtiti po glasovima u popularnim crtanim filmovima uz koje smo odrastali, prije svih Patka Dače.

„Kao i seriji „Na slovo na slovo“. To čoveka tako osveži da je to neverovatno. Ostao sam kao Patak Dača. Posvađam se sa pokojnim Batom Stojkovićem i kao nismo govorili. Jednog dana mi kaže „Ma šta ti meni pričaš. Ti si Duško Dugouško“. „Izvini, ja sam Patak Dača“ (smijeh)

Neke uloge ipak daju osobenu karakteristiku nekom glumcu. Uglavnom Vas poistovjećuju sa Rođom Petrovićem iz „Pozorišta u kući“.

„To je meni moj Kruševljanin Novak Novak 1971. godine predložio. Zajedno smo bili u trećem i četvrtom razredu gimnazije. Jedanput smo gostovali i on i ja u Kruševcu i ja sam ga ujeo za srce. „Koliko se meni čini ja sam bio u prvom razredu, ti u trećem a zajedno smo se našli u petom. Šta je to bilo?“. Ponavljao dva razreda, ali pisao je i tada. Novak mi kaže „Možeš li ti da igraš ovo?“ Imali smo dve pilot emisije da vide rukovodioci. Nismo verovali u uspeh te serije. Bila je kućna stvar i prve kritike su bile porazne „Pa to je malograđanština“, govorili su. Kad se toga sad setim pomislim da je prvo viđenje deteta kao društvene zajednice porodica. Ako tu nemaš pravi odnos i vaspitanje ti si osakaćen. Međutim narod je to prihvatio. Dobijao sam i „Zlatne globuse“ u Zagrebu i u Makedoniji. Gostujemo mi sa isečcima iz „Pozorišta u kući“ u Ljubljani. Večeramo, neka igranka. Slovenke oko mene. Ostanem bez mašne, bez košulje i ostanem u majici. Skinu mi za uspomenu. Jednom dolaze Zagrepčani, Mia Oremović, Relja Bašić i ostali. Isti sistem, tašta, muž i žena. Fenomenalna Olga Ivanović koja igra moju taštu kaže za stolom „Šta je ovo? Kakvi su ovo tanjiri?“ i pobaca sve iz rekvizite. „Ja ovako da dočekam Zagrepčane. Ne dolazi u obzir“, već govori kao tašta. Odu u obližnji „Metropol“ i kupe neke sjajne tanjire i donesu jastoga. Relja Bašić kaže „U sunce vam, kakve su vam finansijske mogućnosti“. A to nam poklonili sve iz „Metropola“. Pojavio se sada i rimejk serije. Drukčije je to sada.“

Da li poistovjećivanje sa likom glumcu predstavlja teret profesije?

„U početku jeste, ali posle ne. Čkalja je imao tu nesreću, njega je rad i izgled dezavuisao jer kako se pojavi narod se smeje. Životna želja mu je bila da igra dramu. 1957. je tek izašao „Čekajući Godoa“. Stim je otvoren „Atelje“ u zgradi „Borbe“. Ljuba Tadić ode da snima film u Rusiji, Bata Paskaljević slomi nogu, a režiser Vasa Popović šta da radi uzme Čkalju i mene kao Vladimira i Estragona. Probali smo i probali i Vasa kaže „dobro je“. Čkalja je tada bio u humorističkom programu na Terazijama, a ja u „Beogradskom dramskom“. Pred samu premijeru pređemo zajedno Trg Nikole Pašića od šminkernice do pozorišta. On odjednom stade. „Šta ti je?“ „Ja ne mogu da igram“. „Kako ne možeš? On mi tada kaže „Imam toliku tremu da ni reč ne mogu da progovorim“. Nije bio njegov teren, nije bilo štosa na koji je navikao. Ipak smo odigrali premijeru i pedesetak predstava nakon toga. Publika u „Ateljeu“ ga je prihvatila jer je bila druga vrsta publike“.

Don Kihot press 1Kad sagledate sve te decenije na daskama koje život znače, šta sada vidite?

„Ne sagledavam ja to. Nikad nisam mislio o karijeri, meni je pozorište uvek bila igra. Kad smo počinjali krenuo je Ljuba Tadić, Cica Perović, Pepi Laković, Maja Begović, Bosilja Boća, Olivera Marković. Fenomenalno društvo. Jedini moj parnjak koji je danas aktivan je Pero Kvrgić. Ne znam je li stariji ili mlađi godinu dana od mene, ali je vivantan. Može sad da skoči na sto. Stalno nas pitaju „Ko je stariji? Dokle će te vas dvojica?“. Jedan mladi glumac u „Elijahovoj stolici“ koju smo igrali i ovde izveo je štos i pitao „Ko gura ovoga Đuzu?“ (smijeh) I to je ostalo. Ne mislim više na karijeru, mislim kako ćemo da se izvučemo. Političari su nažalost sada najveći glumci. Mislim da svi lažu. Oni su glumci, znaju da nije istina ali tu laž igraju. Izbegavam da mislim o tome. Malo sam se odmorio u Tivtu. Pita me žena „Jesi li se uželeo Beograda?“ „Nisam“.

 

Željko Komnenović