Hasnaginica majka Pjntorovica

Anita Mančić: Ova uloga je moja lična premijera, borba sa mojim ličnim demonima

Četrnaesto „čedo“ tivatskog Centra za kulturu, „Hasanaginica“, potresna priča o tužnoj heroini, tragedija koja poziva na ljubav, sinoć je četvrti put uspješno prešla rampu na sceni srednjovjekovnog ljetnjikovca Buća. Novo izvodjenje je još jednom pokazalo svu raskoš novog čitanja narodne balade iz 17. vijeka, koju je moćno uobličio pozorišni slikar, majstor magije, Jagoš Marković. U ovoj, po mnogo čemu, antičku tragediji o nesrećnoj Fatimi, koja simboliše nepravdu i žensku patnju, ima puno glumačke emocije, jer akteri daju sve od sebe. Takva je Anita Mančić u maestralnoj interpretaciji majke Pintorović, za koju je ova uloga neka vrsta lične premijere:

„Ovo je prvi put da ovako nešto radim, da se borim sa svojim ličnim demonima, jer sam navikla da igram uloge gde će me ljudi voleti i obožavati i gde ću im biti simpatična. Ovo je uloga koja nimalo nije takva a ja je i pravdam. Moram da pravdam užas i zlo koje donosim na scenu i to nečim što je ljudsko, nečim šta je uzrok, zapravo posledica nekog života i to je bio jedini način da stanem na ovu pozornicu, ovakva kakva jesam. Bilo mi je zaista teško ali i zanimljivo, iako ne znam kako dišem u ovakvim ulogama i kako to prelazi rampu, pošto je to potpuno drugačiji proces rada od onakvog na kakav sam ja inače navikla. Nadam se da je to doprlo do publike i da ima nekog smisla.

Moj polazni stav je bio da nijedno zlo nije poteklo samo od sebe, već od čoveka, a čovek kao ljudsko biće, uvek nosi i vrline. Nema čoveka sa potpunim zlom, možda postoji neka sumnja ili dilema, savest ili neki lom. Imam utisak da svi smo od Boga dobili sve emocije, neko je pokrenuo negativne, neko pozitivne i one se uvek nanovo preispituju. To mi je polazište od koga sam krenula i verovatno zbog toga, kao i zbog toga šta ja nosima u sebi kao ljudsko biće koje nikako ne priliči ovoj ulozi, to izbija i tako deluje na publiku, da shvate da osim čistog, neprikosnovenog zla postoji još mnogo slojeva koje ljudi osete. 

Naučila sam da igram emotivne, lirske heroine, nikad se nisam uhvatila u koštac sa ovakvim zlom i jako mi je teško kad me ljudi ne vole a to mi je dato u zadatak. Zato je ova uloga za mene neka vrsta lične premijere. Ali borim se sa tim, otimam se i uvek isplivam zahvaljujući onome što nosim u sebi. I dobro je da ima tog sardržaja, toliko nijansi, nivoa i dobro je pokazati da ipak ne postoji to čisto, neprikosnoveno zlo.“