andric pct

Andrićeve slikarske etide

                                                                                                                            Piše Marijana Mišić Škanata

Slikar Zoran Andrić iz Valjeva u Tivtu je izložio slike iz ciklusa „Etide za zavičajni pejzaž“ koje plijene koloritom i vedrinom. Nakon otvaranja u galeriji Ljetnikovca Buća, veoma radostan i zadovoljan, podjelio je sa nama svoje utiske.
Moj utisak je sreća! Po drugi put sam u Tivtu, prvi put sam bio prošle godine onako na duže, pa sam mogao da steknem saznanja i osećanja prema Tivtu i već srećom, ove godine, cela izložba, sa dosta eksponata! Divne ljude sam sreo i nikakvih problema nisam imao, samo najpozitivnija iskustva, sve onako kako treba da bude u kulturnom svetu, tako da sam zaista maksimalno oduševljen.“

Vaša postavka je izložena na dva galerijska nivoa, a slike veoma ekspresivno prikazuju motive iz tri države, Srbije, Crne Gore i sa Kipra. U Srbiji živite, a koliko su vam bliski Kipar i Crna Gora?
„Ja u Srbiji sticajem okolnosti živim, ali veoma sam voleo Vojvodinu i grad u kome sam školovan, a mora su me umorila, od ljubavi! Znači, to volim i Crna Gora je moj stalni i davni motiv i nadam se, budući. Sa ovom izložbom se dogodilo i to da me je ambasador Kipra, koji je 2010. bio u Beogradu, Homer Mavrommatis, a sada je u Bejrutu, poslao sa mojom porodicom da naslikam njihovo more, videvši kako sam predstavio more Crne Gore. Tako su se ovde našli ti motivi, kao i mog zavičaja, gde se nalazim većim delom godine. „Etide za zavičajni pejzaž je i naslov jedne slike i jednog divnog teksta našeg vrhunskog stručnjaka, Katarine Ambrozić, koja je naše najveće slikare koloriste, Konjovića, Lubardu, Mila Milunovića, Edu Murtića i ostale izvela u svet svojevremeno i koja je pisala da ja pripadam toj slikarskoj porodici. Znači, to je neko istorijsko utemeljenje i istorijski smisao mog bavljenja ovime i u vezi sa tim tekstom.

Bavite se slikarstvom od malena. Kako nastaju vaša platna? Recite nam nešto o vašoj tehnici!
„Prvo što sam video, to je bilo da sam video! Slikarska tehnika je uljana. Fascinirao me je kontakt sa materijalima, kao što su drvo, blato, kamen, ti prirodni materijali, a moja boja je takođe veoma plastična, mada nije akcenat na samoj tehnici, ona proističe…Radim i akvarel. Pomenuta istoričarka umetnosti, Katarina Ambrozić je htela da napravi izložbu samo akvarela mojih, gde nije ovakva pasta boja kao kod uljanih, ali je dnamika izraza takva, prepoznatljiva. U ovom slučaju je uljana tehnika i veoma visoka pasta.“
Interesantna je ta slojevitost na slikama. Kako to postižete?
„To je sveže u sveže, to nisu oni slojevi sa sušenjem, dakle nanošenje jednog sloja, pa lazura i tako dalje. Ja nekad kažem- to su lažure, u nekom savremenom kontekstu, jer nekad su slikari imali vremena i morali tako da rade. Sada je drugačija dinamika života i saznali smo mnogo o svetu, tako da neko ko je saznao, može to znanje i da zloupotrebi, a ja idem na to da ako znamo, onda više možemo da se posvetimo neznanju, tj. slobodi i stvaralaštvu. Znači, znamo, što da se gnjavimo , ići ćemo na najveselije, najiskrenije, najljudskije. Ja kroz taj materijal prodirem, prolazim, krećem se i on ostavlja tragove, takve kakve ostavlja, znači ne sa nekom namerom da ja artefakt, sebe samog stvorim, nego je svoj najiskreniji doživljaj mesta na kojima se nađem ostvarim. I idem dalje! Neko me je skoro pitao –Jesi li uspešan u umetnosti? –Ne, nema ovde uspešnosti! Mogu se uzeti pare, može se neko zadovoljiti, ali je to stalna ljudska aktivnost, koja je uvek potrebna i u svakom leži, samo neko ima potrebu i obavezu da stvara. U mladosti sam i pisao, pa sam to okačio o klin, ali je trag ostao u mojim naslovima. Ovoga sam se uhvatio od rođenja i to ne puštam!

Pada mi na pamet naslov jedne slike, koji sam zapazila -„Dva ča… ča…“, a u pitanju su dva čamca! Može li se reći da svaka vaša slika ima neku priču iza sebe?
„Da, a taj naslov je vezan za jedan doživljaj iz Kotora, za jednu kišu. Ja gledam i slikam te čamce, padne kiša i mi pokisnemo. Ova umetnost ima veze i sa drugim umetnostima, sa literaturom, sa plesom…Nekad neko kaže, uzmi aparat, napravi fotografije, pa slikaj, ali to kod mene nije moguće. Kod mene je baš bitno to, nek najružnija slika bude, ali će biti pred onim što je bitno, živo, što je život, sa čime ću ja imati najiskreniji odnos sa obe strane! Eto, u Crnoj Gori ja vidim palme i drugo drveće, koje ne mogu videti na drugom mestu i prevodim ih u slikarski jezik, ne da ih precrtavam, ali taj najživlji osećaj prenosim i kada kasnije gledam sliku, mogu ponovo da doživim priču. Razgovor sa vama, biljku koju vidim, to more…Vodu ‘ moja reka gde živim je brza, bistra, drugačija, drugi je kvalitet od mora. Ovde imam sliku „Dan plav i slan“, sa Solila u okolini Tivta, gde me je odveo prijatelj, koji je lepo odgovoran što me je doveo u Tivat.

Prije Tivta, vaša postavka je bila u Modernoj galeriji u Budvi. Inače ste slobodan umjetnik. Koliko često izlažete?
„Da, veoma sam srećan zbog ove dve izložbe. Možda sada izlažem dosta često, što možda u nekom ranijem periodu nije bilo tako, bilo je pauza.Tako se desi neki talas, a sve što se prirodno desi, kao nepoznati ljudi, koji uhvate trag i pronađu trag tome što ja radim, to je dobro. Tako se sa stvarnim razlogom dogode izložbe!
Rad je konstantan i uvek postoje određeni ljudi koji to prate, stručnjaci. Poslednjih godina sam imao divnu izložbu u Beču, u Parlamentu Austrije (2012.), jer su me pronašli ljudi. To je bila vrhunska organizacija! Naravno i ovo ovde je isto, ali tamo je to bilo više finansijski propraćeno, bio sam slikar bez ikakvih problema i imam tamo sliku, što je fantastična stvar!“
Slikarima u Boki ne nedostaje motiva i inspiracije, barem prema riječima Zorana Andrića, koji razmišlja o tome da se možda sa porodicom i preseli kod nas, što potkrepljuje riječima „Ako uspemo, bićemo vaši!“
Andrićeva platna čekaće na posmatrače i ljubitelje umjetnosti u Ljetnikovcu Buća do 30. jula.