Andreja Kargačin o predstavama, radu s Marinom Abramović i drugim zanimacijama

Novosađanka Andreja Kargačin, dvadesetdvogodišnja studentkinja pozorišne režije nu FDU u Beogradu, boravila je nedavno u Tivtu i u našem Radio suncobranu. Sa šesnaest godina uplovila je u vode performansa, gdje je sarađivala sa Marinom Abramović, sa 17 je objavila roman “Aquarium”, a bavi se i plesom, koreografijom, poezijom. Do sada je režirala dvije predstave:

“Prva premijera, koju sam radila, znači gde sam prvi put kao rediteljka radila celovečernju predstavu, je “Bruklin i mačke u kontejnerima”. Ona će mi uvek biti jako značajna i zbog toga i zato što je autorka teksta fantastična mlada spisateljica Vida Davidović, za koju ćete tek čuti, nadam se. To je predstava , koja je u produkciji FIST festivala, koju realizuju studenti sa katedre za menadžment i produkciju na našem Fakultetu dramskih umetnosti.

Druga premijera, koju sam imala 28. juna je bila završni rad moje treće godine. Cela klasa je radila Bertolda Brehta i to je bilo strašno zanimljivo i značajno, jer je u pitanju užasno težak i važan pisac i jedan od najvažnijih dramskih autora u istoriji.” Radila sam „Baden-Badensku lekciju o saglasnosti“, komad koji nikada nije rađen u Srbiji. Bizarna jednočinka, koju smo radili kao kabare, što je za nas bio veliki iskorak, zato što neobičan žanr, koji ima mnogo interakcije sa publikom. Istovremeno je i zabavan i provokativan u smislu da je dobra kombinacija. zabava ne isključuje to da ljudima bude malo neprijatno, što mislim da je u pozorištu ključno!

 I jednu i drugu predstavu se nadam da ćemo igrati jesenas. Bruklin, naravno u Bitefu, a Brehta još jednom sigurno u Narodnom pozorištu, pa kasnije razmišljam da joj produžim život u nekom neformalnijem kafićkom setingu, zato što je žanrovski napravljena za neformalniji seting.”

U julu se vratila sa turneje sa predstavom Zlatka Pakovića “Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo”:

“Bukvalno sam sa turneje otišla na odmor, pa mi je glava bila puna utisaka. Ta predstava je za mene bila jako važna zato što mislim da govori o jako važnoj temi, koja je veliki tabu u srpskom društvu i na Balkanu o ratovima devedesetih, a generalno me i jako interesuje istorija, lična i kolektivna. Na taj način sam se i našla sa rediteljem i autorom, Zlatkom Pakovićem i ova predstava je trenutno, nažalost, završila svoj život zato što ne dobija dovoljnu podršku raznih kulturnih institucija, baš iz razloga što se bavi tako kontroverznom temom. Nadam se da će duštvo narednih godina uspeti da prevaziđe strah od nezgodnih tema  i da postane malo otvorenije za razbijanje tabua, zato što nas oni čine zatvorenim i nisu dobri za naš rast, za rast građanskog sekularnog društva. ”

Andreja je u predstavi glumica i izvođačica, one hit wonder, kako to sama kaže:

“To je moja glumačka avantura i jako puno se peva u predstavi, tako da je to jedna od stvari, koje su me privukle, to me je kupilo, pored teme, koja je bila, naravno, na prvom mestu.“

Kao performerka, Andreja je sarađivala sa slavnom Marinom Abramović:

“Performansom sam počela da se bavim sa 16 godina, što je bilo jedno teško, usamljeno iskustvo za jednu malu devojčicu u tom momentu i Marina je u tom smislu bila neka vrsta idola i nade da se može nekako preživeti. Raditi za nju i izvoditi neke istorijske, zaista istorijske radove, koji su napisali istoriju performansa je velika čast i veliko iskustvo. To je jedna velika škola, koju mislim da svaki konceptualni umetnik/ca treba da prođe, jer je Abramović metod, šta god mislili o Marininoj, pogotovo kasnijoj karijeri, nezaobilazna stvar. Zahvalna sam na tom iskustvu! Pomogla mi je da se upoznam sa ostatkom performans art scene u Beogradu i da stvorim neka poznanstva i prijateljstva, koja i dalje traju. Sigurno mi je bar ta stavka u CV-ju pomogla da već 2019. dobijem poziv da učestvujem na Venecijanskoj nedelji performans arta, koja je jedna od najvećih događaja, koji se tiču performans umetnosti u svetu. Tamo sam 2020. izvela svoj autorski rad, tako da sam baš zahvalna Institutu Marina Abramović za to iskustvo.”

Za Andreju Kargačin publika je prvi put čula, kada je objavila roman “Aquarium” za Lagunu sa sedamnaest godina:

“To je vrlo bizarno iskustvo. Nastavila sam da pišem od tad i na lap topu imam dva završena romana i  dve dovršene zbirke pesama, sa kojima bujvalno ne znam šta ću. Taj izdavački svet je vrlo neobičan, taj spoj umetnosti i proizvodnje, prodaje… Veoma čudna stvar kad se tu nađe dete od sedamnaest godina.”

Mlada Andrea kaže da čeka pravo vrijeme kada će svom pisanju moći da se posveti stopostotno, kao i izdavača, ili okolnosti, koje će da prikažu njena djela u najboljem svjetlu, uz njenu umjetničku kontrolu.

 U međuvremenu čekamo njene nove predstave, performanse, ili nešto treće iz njene umjetničke radionice.