Ana Franić o zaboravljenim ženama

“Predstava „Zaboravljene“ je malo intimnija, a ova scena je ogromna! Pored toga, posebno sam uzbuđena, jer Tivat je moj drugi grad na neki način. Ovde sam provela godine i godine. Tetka mi je živela ovde i imam mnogo prijatelja. Ovo je grad, za koji me vežu baš ozbiljne uspomene jednog adolescentskog perioda, tako da je to za mene posebno uzbuđenje, kad sam ovde, ” kaže Ana Franić, jedna od četiri protagonistkinje predstave o ženama, koje su ostavile upečatljiv trag u srpskoj istoriji, a nisu vrednovane ni dovoljno, ni na pravi način. U vrućoj i sparnoj atmosferi, predstavu je sinoć na Ljetnoj pozornici pogledao veliki broj posjetilaca.

Komad u produkciji Beoarta i Jugo Scene Beograd se od premijere, održane u Beogradu 10. jula, našao tek treći put pred publikom i to na festivalu Post Purgatorije u Tivtu.

Iza režije, scenografije i scenskog pokreta stoji Marija Milenković a za tekst su zaslužne Zorka Novković i Jelena Jovanović.

Veoma ubjedljivo pored Ane, igrale su Vaja Dujović, Nina Nešković i Lenka Petrović. Franić za Hroniku Purgatorija još kaže:

“Proces rada na predstavi bio je zanimljiv, jer smo se bavile zaboravljenim ženama, o kojima smo i mi malo znale, ako se izuzmu Mileva Ajnštajn i Nadežda Petrović, o kojima smo ponešto znale, a i to više na nivou anegdote, nego nekog suštinskog shvatanja njihovih sudbina, koje su bile vrlo specifične i neverovatne i za današnje poimanje sveta, a kamoli za vreme u kome su živele. Bilo je uzbudljivo i nekako ženski, vrlo ženski. Bilo je na pretek ženske energije, ako izuzmemo našeg kolegu Peru Đurđevića, koji je na sceni sa nama i Borisa Miškovića, koji je producent. Sve ostalo su bile žene, što je nekad i osvežavajuće.”

U predstavi se čuje i dosta starih srpskih pjesama i brehtovskih songova, gdje se posebno ističe Anin vokal:

“U našem poslu to je uvek dodatno plus. Nije neophodno, ali lepo je kad postoji i ta mogućnost.”

Ana Franić igra Jelenu Lozanić:

“O njoj smo čak i najmanje znale kad smo počele ovo da radimo, a vrlo je zanimljiva njena priča. Ona je ćerka prvog rektora beogradskog univerzitetea, dete iz bogataške porodice, koja je mogla da izabere potpuno drugačiji put, a odabrala je da, zajedno sa Pupinom, lobira za pomoć Srbiji u Prvom svetskom ratu, gde je upoznala i supruga, koji je bio čist Amerikanac i koji je iz ljubavi prema njoj tada dao neverovatna tri budžeta tadašnje Srbije pomoći Srbiji i saveznicima, a nema ni ulicu, ni spomenik, ni bilo ko zna za njega, pa čak ni za nju. Mogla je da živi sasvim drugačije, a izabrala je nešto što je za današnje shvatanje prilično nepojmljivo.

A Milunka Savić (poznata kao Srpska Jovanka Orleanka), je stvarno neverovatna žena. Država joj se odužila tako što je radila kao čistačica i od toga izdržavala šezdesetak dece, koje je izvela na pravi put. Neverovatne, filmske priče, teške za percipirati uopšte. Peti lik je čak možda i najzanimljiviji. To je jedina žena među njima, koja uopšte nije Srpkinja. Ona je Amerikanka iz njujorške aristokratske porodice, koja je rešila da se bori na strani saveznika u Prvom svetskom ratu. Ona je jedina Amerikanka, koja je uopšte učestvovala u prvom svetskom ratu i to na strani Srba, jer je došla u Srbiju i zaljubila se u taj narod i zemlju, čak je napisala i knjigu, koja nema neku literarnu vrednost, ali je neverovatan dokument o tome kako je neko sa strane percipirao jedan narod.

Ovo je neki naš način, jedini na koji mi možemo da ih rehabilitujemo i da približimo ljudima njihove priče i sudbine, da pokažemo zahvalnost. To umetnici rade. Šta rade države, to je već nešto drugo, to je pitanje strategije, u kojoj država stoji, što je njena istorija, tradicija, kultura, obrazovanje. Mislim da smo svedoci poslednjih decenija da nijedna od ovih država Balkana iza toga ne stoji, jer ih to suštinski ne zanima.“

Anu prijatelji u Tivtu nisu zaboravili, čekali su je ispred Ljetne, a ona je sa nestrpljenjem požurila da ih sretne.